Eksperti naši molim vas idite i drugima donesite radost i sreću

Zašto ljudi nisu mogli da se ugledaju na aktere donje slike?

U ljudima je stalna protivurečnost i dilema. Laki novac ili moral. Čast ili politika. Obrazovanje ili privatni fakultet. Domaća hrana ili lenjost. Deca ili karijera. Eksperti ili stručnjaci. Da ne bude zabune mislim na eksperte koji su kao korov iznikli u ovih poslednjih 15 godina.

Kako uopšte pomiriti ili bar približiti protivurečnosti. Lako. Zažmuriti na oba oka i započeti san. Tako roditelji žmure i poveruju da su im deca dobra, poslušna i da uče. A deca se nadaju da roditelji žmure. Ovih dana neki prosvetari se bune, štrajkuju, hoće više plate. Ja bih ih sve otpustio. Do jednog. Kakav bezobrazluk. Dok se naše vođe satiru od posla da nas kao ovčice uteraju u tor Evrope oni se bune. Miniraju sve naše napore da postanemo srećna i bogata zemlja. I ne samo da bih im uzeo platu, ja bih ih naterao da uplaćuju u budžet.

- A odakle, ako nemaju platu?

-Pa neka nađu neki posao. Neka prodaju jaja na pijaci za Uskrs, cveće za prvi maj. Tako se to radi.

Ne pitaj šta država može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za nju. To je davno rekao nesrećni Kenedi. Ili se možda rečenica zagubila u prevodu, jer kao da su je ovi naši, pominjani političari doživeli kao da uradiš njoj. I rade joj sve najgore. Muče, potkradaju, varaju, izdaju, odlaze pa se vraćaju, transformišu se iz jagnjeta u vuka i kidaju joj meso. A ona mučena ćuti, baš kao i većina mula u ovoj zemlji. Nije da nam neko baš bukvalno skida meso s kostiju. Nije. Gore je od toga. Oborili su nas na zemlju i sede nam na grudima, gledajući kako se davimo i kako plavimo. Tu poneko uzme boju žutih i poveruje da će novi (po ko zna koji put su se pretvorili u nove) doneti boljitak. Ali avaj. Neki uzmu crvenu na radost. Samo čemu li se raduju? Možda ostacima mesa na kostima ove država. Zvalo se to meso Telekom, Avala film ili neko sportsko društvo. Sve je razbucano. I svi tome zdušno doprinose. A mule... Ćute. Ni pištaljke više ne uzimaju.

Skoro sam čuo zanimljivu misao. Sačuvaj me bože strastvene budale, kakvu štetu može da napravi nema sile koja može da popravi pokvareno. Baš tako. Za ideale više ne ginu budale. Jer budala tog tipa je sve manje. Sve je više eksperata. E, tako nam i treba. Dok niče neka nova partija, dok okuplja kameleone, odlaze nam dobra deca iz zemlje. A možda i nisu tako dobra kada odlaze. Jer ako svi mladi odu s kime ćemo mi ostariti... do kraja? 

Vic za kraj, samo o ekspertima i seljacima. Ne morate da mi vratite Džekija, samo idite.

Bolji život neće doći

Nekada davno čuo sam onu Kočićevu tugovanku: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu ću vajme i umrijeti". Blago njemu. Bio je pod tuđom čizmom, turskom. I znao je zašta jadikuje. A mi? Šta s nama koji smo u XXI veku? Za čime mi jadikujemo? Od čega nam se duše tope? Biram - reforme. Svako ima poneku misao koja mu je prilegla na grbaču i savija mu kičmu, lomi kolena, tera dušu da jeca i čeka. Čekajući neko bolje sutra, mene izdrobiše reforme. Neko bolje sutra. Neka  bolju vlast. Pošteni upravnici, direktori, ministri, predsednici i premijere.

Beše "kominizam". Nije to bio pravi komunizam, ali nema veze. Dobro je došao ovima posle da se ostrvljuju na njega i da sve koji nostalgično uzdišu za boljim "vremenima" ispravljaju i podučavaju da nam je zemljom upravljao tiranin. I jeste. Bio je to tiranin koji je terao sirotinju da se obrazuje, seljake da elektirfikuje sela, nepismene da se školuju. Jeste, otimao je bogatašima i zbog toga ga bar 1000 porodica mrzi večnom mržnjom, Zaslužio je. Problem je što ga je milion porodica obožavalo.

Brine me šta će biti kada se budu svodili računi za ovu vlast. Ne konkretnu, već od Tita naovamo. Jer od sirotinje se uzima. Sirotinja se popela stepenicu više u hijerarhiji nemaštine. Polako, ali nimalo dostojanstveno stižemo svi tamo. Osim ljudi na valsti ili u vlasti. Zapravo od ljudi u koje je ušla vlast i zaposela ih. Ušao je đavo u njih, a ne bi pomogao ni isterivač istog da se vrate u osnovno - ljudsko stanje.

Do nekog novog stanja u kome će se vratiti ranije, ljudske vrednosti, ostajem da vrebam iz prikrajka i da se nadam, ni sam ne znam u šta, ali imam pravo na sopstvene iluzije. Kvotu razočaranja sam odavno popunio.

Nauka je upropastila prošlost - DEO I paleodijeta

Često se na raznim grupama čuje kako nam je nauka donela mnogo zla. Ja ću u ime samo takvih ljudi da progovorim. Braniću njihove stavove. Ignorisaću istinu i činjenice. Zato saopštavam, u njihovo ime, dosta mi je te nauke. Svako malo, nešto nam se nauka drsko umeša u život. Izmeni nam naše stare dobre navike. Prosto nas upropasti.

Jurnjava po kamenom dobu

U slici i reči napadam nauku. Zašto? Zato što, da iste nije bilo, i to u svim segmentima, da se nije raširila, mozak pokorila i kao 3D paučina nas uvukla u svoj vrtlog. još bismo živeli ovako lepo i srećno, kako slika 1 prikazuje.

                                          Slika 1. Idilični život u pećinici.

Ipak može se uočiti da domaćin (levo) izvodi neke radnje koje će nas dovesti do zlokobnog otkrića koje je izazvalo hiljade mrtvih i razaranje stotina hiljada domova. Zli "trljač" je stvorio vatru. Tu dole, na samoj ivici štapa, skočiće varnica koja je izazivač naše sveukupne propasti. Naravno, ima i drugih slika koje oživljavaju romantičnost ovog doba. Njih i sami možete da nađete.

Prvi kritički umovi koji su jasno prepoznali zamku takozvanog progresa dostojanstveno su rekli - ne.

Slika 2. Kritički umovi koji su odbili progres. Rekli su svoje (h)istorijsko - NE.

Nažalost, u žurbi koja je tada bila velika, zbog loših komunikacija kada je padala kiša, slika 1 se nije uvek lako dala realizovati, pa su tadašnji SMS-ovi padali dole ili odlazili gore da postanu bogovi ili hemijski tragovi (eng. chemtrails).

Slika 3. Rana forma SMS-a, bez mogućnosti share - opcije.

U tom periodu i najmoćniji nisu mogli da urade veće zlo od bacanja kamena. Ne s ramena, to je doneo razvoj civilizacije i modernizacija sela, već u čelo. Hrabri su napadali frontalno. Gerilci iz prikrajka - podlo. Tako su lovljeni i ljudi i mamuti. Nije bilo aviona, brodova, niti topova, haubica i drugih ubica. Samo kamen, čovek i prostor. Pa kome se zalomi zgodniji kamen. Arsenal uništenja je ostao, od tada do sada, nepromenjen, slika 4. Ni traga korozije.

Slika 4. Savremeno oružje i oruđe našeg prapretka. I sve je radilo bez struje.

U samom dnu slike vidi se posuda koja je služila za mućenje jaja. Pisaljke u sredini su bili osnovni elementi kojima su urezivani tekstovi, kasnije otkriveni od "osnivača" paleodijete Loren Cordain-a. Da, beše to srećno doba, u kome nije bilo brijanja, benzina, kupanja, TV reklama, uložaka, škole i alarma. Nije bilo stresornih stvari, TV-a, političara, marketinga. Živelo se i umiralo prirodno u 35.-oj muškarci i u 30.-oj žene. Eh, baš je to bilo srećno i hranidbeno dobro vreme. 

Tamo negde u zapećku, neki su oštrili sekire, kolčeve i u vatru gurali svakakvo kamenje od koga će nastati metalno "kamenje". I to je početak kraja srećnog i prelepog života naših kamenih rođaka.

Beograd u vodi - ostvareni san

Snovi nas pokreću. Deca sanjaju da će postati sportisti, političari ili pevačice. Ljudi sanjaju veći stan, manje nerviranja, lakše školovanje za svoju decu. Stariji, u koje i ja spadam, sanjaju da se grozna vremena ne ponove. Da živimo bolje. Svako u svoj struci sanja ponešto. Ili priželjkuje. Tako da mi je s te strane potpuno razumljivo da i političari sanjaju. Neki od njihovih snova su tako gadni da se o njima ne vredi ni raspitivati. Ali ima onih koji svoje snove vizuelizuju. Jedan takav san sam video i sam.

San kao san. Ništa mu ne nedostaje. Naprotiv. Kako doživljvam ovaj san je ono što mi ne da mira. Spadam u retku grupu povlašćenih muškaraca. Ne vozim. Moja lepša polovina vozi. Kako zajedno idemo na posao, put nam je zajednički. Ja se opustim, zažurim i prepustim čarima vožnje po našem gradu. U trenutku mi se učini da je Beograd, a ne Venecija. Naravno, to se "vidi" samo dok su mi sklopljene oči.

Sve oscilacije, ljuljanja pripisah, pogrešno, romantici. Na kraju krajeva, zašto bi samo deo Beograda bio NA vodi, kada može ceo da bude U vodi. I jeste. Svi njegovi gradonačelnici ga potapaju. Deo po deo. Zato i jeste san jednog političara već ostvaren. 

(slike su preuzete i "linkovane".)

Rakovički karneval - propuštena sreća

Posmatram svet i ljude oko mene. Sve teče, sve se menja, ali nikako da dođe do promena. Ili su one takve da ih moja promenjenost ne registruje. Tek, događaji i navika izazovu u meni poneko očekivanje, koje se nažalost ne ostvari. I tako u svemu. Od politike, do ekonomije. Od događaja do navika.

Iziđoh sa ženom i ćerkama da vidim kako će da izgleda i na šta će da liči ovogodišnji karneval. Imadoh i šta da vidim i da konstatujem. Nema tog događaja, koji nesposobni ne mogu da upropaste. Iako je verovatno i za to kriva hemija, ona moždana, na ovom blogu neću da pišem o hemiji. Pisaću o onome što je posledica tih neuronskih promena i hemijskih i biohemijskih reakcija. Neću da pišem o procesu, već o posledicama te biohemije. 

Takva je nečija mentalna posledica Karneval u Rakovici. Moglo je to da bude zabavno i veselo. Vetar je bio tih, sunce se potrudilo. Učesnici karnevala su se potrudili. Samo je organizacija bila...kilava. Duge pauze, prazna ulica, dečija nestrpljivost. Nije bilo onoga što čini karneval. Nije bilo veselo. Nije bilo osmeha, aplauza i radosti. I publika je bila podjednako kilava. Možda nije sva krivica na organizatorima karnevala? Možda. Možda je kriva opšta situacija, nemaština, osećaj beznađa koji nas pririska iz dana u dan. Bilo kako bilo, svaki karneval je sve gori, uz pompu da će sledeći biti -  čudo. A nije čudo. Čak nije više ni čudno što se i radosni karneval pretvorio u povorku kostima i izvedbi. Ja ću u nekom drugom proleću možda dočekati osmehe i aplauze. Do tada, ostaje žal za propuštenim danom. I sećanja na neka bolja vremena, bogatija, raskošnija. Ako ne nama, bar nekim učesnicima.