Nekada davno čuo sam onu Kočićevu tugovanku: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu ću vajme i umrijeti". Blago njemu. Bio je pod tuđom čizmom, turskom. I znao je zašta jadikuje. A mi? Šta s nama koji smo u XXI veku? Za čime mi jadikujemo? Od čega nam se duše tope? Biram - reforme. Svako ima poneku misao koja mu je prilegla na grbaču i savija mu kičmu, lomi kolena, tera dušu da jeca i čeka. Čekajući neko bolje sutra, mene izdrobiše reforme. Neko bolje sutra. Neka bolju vlast. Pošteni upravnici, direktori, ministri, predsednici i premijere.
Beše "kominizam". Nije to bio pravi komunizam, ali nema veze. Dobro je došao ovima posle da se ostrvljuju na njega i da sve koji nostalgično uzdišu za boljim "vremenima" ispravljaju i podučavaju da nam je zemljom upravljao tiranin. I jeste. Bio je to tiranin koji je terao sirotinju da se obrazuje, seljake da elektirfikuje sela, nepismene da se školuju. Jeste, otimao je bogatašima i zbog toga ga bar 1000 porodica mrzi večnom mržnjom, Zaslužio je. Problem je što ga je milion porodica obožavalo.
Brine me šta će biti kada se budu svodili računi za ovu vlast. Ne konkretnu, već od Tita naovamo. Jer od sirotinje se uzima. Sirotinja se popela stepenicu više u hijerarhiji nemaštine. Polako, ali nimalo dostojanstveno stižemo svi tamo. Osim ljudi na valsti ili u vlasti. Zapravo od ljudi u koje je ušla vlast i zaposela ih. Ušao je đavo u njih, a ne bi pomogao ni isterivač istog da se vrate u osnovno - ljudsko stanje.
Do nekog novog stanja u kome će se vratiti ranije, ljudske vrednosti, ostajem da vrebam iz prikrajka i da se nadam, ni sam ne znam u šta, ali imam pravo na sopstvene iluzije. Kvotu razočaranja sam odavno popunio.
No comments:
Post a Comment