Nezaposlenost, kako izići iz začaranog kruga - Povratak na selo, deo 2

Etanol je mogući spasilac sela

U prvom delu sam analizirao (iz ličnog ugla) zašto je povratak na selo težak, ako ne i nemoguć, uz ovakvu državu, nesvesno i nerazvijeno društvo i nepostojeću empatiju za bližnje. Skoro nemoguće.

Uz dozvolu, citiram Mladena Radovanovića, koji je napisao sledeće: ... Međutim, znam i vidim i živim siromaštvo u Beogradu koje je sve dublje. Plate se smanjuju, troškovi povećavaju. U razmišljanjima i planovima nije bogatstvo već opstanak, ishrana, lišavanje gradskih troškova i uzaludnih gubitaka u vremenu kao put na posao i sa posla. Ti prvi koraci selidbe i zasnivanja domaćinstva i proizvodnje su problem i meni i svakom drugom. A dalje? Pa borba, raj možda posle smrti.

  

Bilo je i drugih, sličnih opisa, ali i opisa povratka u selo kao pročišćavajućih i spasonosnih rešenja. Ipak, preovlađujući stav je da je život na selu težak, uz puno borbe moguć je dobar i bogat život. Uz puno odricanja. I naravno nepostojeća ili užasna lekarska nega ili briga, ostaju dominantni problem. Problem otuđenosti, starih domaćinstava i sl. postoji i u selu i gradu.

Obećao sam moguće rešenje. Naravno ne za sve, jer nisam Sveprisutni, Svemogući politički mesija. To je rešenje iz ugla uskog biotehnološkog postupka, koji smo uspešno razvili pre par godina, a ovih godina dodatno usavršili. 

Biogorivo, bioetanol je sirovina koja se sve češće pominje i kao obaveza proizvodnje naše zemlje. I dok se u stručnoj, zapadnoj literaturi vode složene rasprave o isplativosti i logici, troškovima i sl. faktorima koji važe za ogromne korporacije, ja sam došao do prostog zaključka: proizvodnja bioetanola se zaista može isplatiti. Kada?

Osnovna sirovina je već tu. Seljak odavno proizvodi pšenicu, kukuruz, ječam i krompir. Sve su to skrobne sirovine koje se odavno gaje. Jedna koja se nije gajila, ili koja se slabo gaji je tritikale. Biljka je nastala ukrštanjem pšenice i raži. Biljka bogata skrobom, tako da se lako od nje može praviti etanol. Kada sledeći put budete jeli „ražani“ hleb, dobro je da znate da u stvari jedete tritikalni hleb. Svaki seljak zna da napravi rakiju, da predestiluje kominu i napravi prepečenicu (koncentrovani rastvor etanola). Od tropa može da se pravi skuplji proizvod – super vlakna,  (N1 tekst i video), tehnologija koju smo takođe razradili. I treći deo koji zaostaje je proteinska masa, odlična i daleko jeftinija hrana za svinje i goveda od sojine GMO ili masne suncokretove sačme.

I gde je onda problem? Zemlja je tu, iskustvo i znanje tu. Energija za destilovanje koja ugrožava američku proizvodnju bioetanola takođe je tu. Ako su Emirati daleko, seljak je blizu. A energija je energija. Koliko sam sa drugih blogova pročitao ima dosta iskusnih ekonomista koji su takođe bez posla. Ima majstora i onih koji već žive na relaciji selo – grad. Napraviti zadrugu, kombinat ili preduzeće od seljaka i zainteresovanih s minimumom kapitala moglo bi da bude lako. Ali tu je jedno ali….

Ali veliko kao ogromna planina. Za otkup etanola (60-85%) potrebna je država. Neko bi rekao DRŽAVA – BRE. Nije potrebno ludilo krčenja svega, kako to rade u Brazilu. A oni ipak i voze i žive na etanolu. Lošiji nismo, sve dok se ruka sama ne digne da zaokruži neki broj na glasačkom listiću.  A tada se zaboravlja i život i patnja i pobedi prazna strast. I onda ostaje očaj, napuštanje i uništavanje sela. A jednom iskrčena šuma ne može sledeće godine da bude opet šuma stara 100 i više godina.

Da li povratak u selo dva koraka napred - jedan nazad? deo I

Da li je moguće, izvodljivo i pametno vratiti se u selo?

Nekoliko godina unazad pojavila se inicijativa povratka na selo, kao alternativa ili drugi pokušaj sređivanja života. Ranije se povratak na selo razmatrao samo kada se približavala penzija. Kako je moderno društvo, sve u kricima da se mladima pruži šansa da rade, našla rešenje u produžavanju radnog veka, sve češće moji vršnjaci (54-58) ne pričaju da li će posle penzije u selo, već da li će je dočekati. A gde će proživeti poslednje dane i nije baš da ih brine ili zanima.

Ili kuća ili ...?

Šta uopšte može da radi postariji čovek na selu, ako nikada pre nije radio ili bar imao klasični srpski dvojni život selo - grad? Da li će se snaći? Teško. Rad na selu, zdravstvena briga i uređenost više spadaju u XIX, nego u XXI vek. Tokom XX veka velika migracija ka gradu je učinila svoje. Da stvar bude gora, svi seljaci su hrabrili decu da idu u grad i napuste selo. Još ako je u blizini bila neka fabrika, veliko preduzeće ili energana, bilo je to idealno rešenje. Seljak je slabo napredovao u usvajanju novih tehnologija, boljitaka, proizvoda. Stalno mu mašu pred očima zastavicama patriotizma, ubeđujući ga da je njegova budućnost u proizvodnji organske hrane (navodno profitabilne), u podizanju staklenika i plastenika. A nije. Jer seljak mora da se zadužuje, nema podsticaja, nema onoga čega ima u razvijenim zemljama. Zato je seljaku teško. Nema podršku, osim na raznim FB grupama. Poneki smoreni ljudi s dosta novca mogu sebi da priušte seosku avanturu, jer rade posao koji donosi svežu gotovinu. Onda je lako živeti na selu. 

                                          Seoska idila. Tako je naslovljena slika.

Kakva je šansa da se mladi vrate na selo? Bez njih cela priča o selu pada u vodu. Realno šansa je nikakva. Tokom studiranja ili pohađanja srednje škole u gradu, ljubav prema njemu, lakšem i daleko zabavnijem životu se uvuče u krv i meso. U snove i želje. Tu se raskida pupčana vrpca sa selom kao osnovom srpskog opstanka. Veza opstaje samo u pesmama i nostalgiji građana koji maštaju da će odlaskom na selo početi novi život, Jer život na selu je cveće, lepota i kućni ljubimci u svesti najvećeg broja maštara. I donekle može da bude takav leti. I pomalo u proleće i ranu jesen. Kiše, poplave, blato, loši ili nikakvi putevi, hladnoća i grad, su realnost. Suše, pomor stoke i najgora pošast od svih politika. Nema više zadruga, nema štedionica, niti seljačkih banaka. Nema udruženog kapitala. Pa ipak, eto proteže se neka idealistička nit da je moguće vratiti se u selu sa nekih 7000 evra. 5 za kuću, 2 za sve ostalo. Neka bude da sam neobavešten, mada sumnjam u obe stvari. A čak i da je tako, ne verujem da će se ikada usmeriti migracija nazad od grada ka selu.

Ipak, postoji alternativa. To je promena kvaliteta života, koja bi mogla da izbriše razliku između života u selu i života u gradu. Donekle. Možda pre da se spoje dva načina života ne menjaju njegove bitne odrednice.

O tome u drugom delu. Za neki dan...

Voda - naučni projekat budućnosti

Pre dve godine napisao sam tekst na blogu koji je skoro pojeo virus. Tekst o vodi, njenoj čistoći i prečišćavanju. Slučajno ili namerno i taj je tekst nestao. Zato sam odlučio da pokrenem projekat VODA. Cilj ovog projekta da se na njemu nešta značajno uradi , da se dobiju kvalitetna rešenja za koja niko neće biti zainteresovan. Šta je potrebno za projekat VODA?

1. Definisanje cilja.
2. Formiranje grupe (tima).
3. Pronalaženje sredstava.

1. Definisanje cilja

Cilj je da se od otpadne vode bilo kog porekla dobija tehnički ispravna ili pijaća voda.

Da li je izvodljivo? Oh da. Itekako.

Dobro, njemu jeste. U našoj zemlji ima toliko stručnjaka koji se bave prečišavanjem vode, da joj tepaju i često ta reč od značaja dobija množinu. Možemo li mi da pravimo čistu vodu od otpadne? Neverovatno, ali istinito to se pitanje NAUČNIKU ne postavlja. Već se postavlja drugo pitanje. KAKO ćemo da dobijemo čistu vodu?

Cilj je postavljen i rešiv je. Hajdemo sada na način.

2. Formiranje grupe (tima)

To znači da su potrebni kompetentni rukovodilac, sposobni,  kvalifikovani i motivisani istraživači. I da je neko zainteresovan za rezultate koje ćemo dobiti. Okrene se lista publikacija, pronađe značajnost časopisa i otvori konkurs. Rukovodilac projekta ne mora nužno da bude jedan čovek. To takođe može da radi tim ljudi. Svako od njih bi rukovodio posebnim sektorom. Moja ekipa i ja smo recimo eksperti za enzimsko uklanjanje boja, fenola, aromatičnih naftnih derivata i sličnih ksenobiotika iz vode. Mi to radimo prirodnim i kloniranim enzimima. Tim mladog kolege Beškoskog to radi bakterijama. Tu su zatim kolege s tehnološkog i mašinskog sa svih naših univerziteta. Tu su i privatnici s raznim manjim i većim kompanijama, preduzećima ili prodavnicama. Mladi su zainteresovani, a ionako kada rade nisu adekvatno plaćeni. Tim je dakle lako sastaviti. Dobro bilo bi tu malo sujete, ko je veći papa u mesnoj zajednici, ali nije neizvodljivo.

3. Pronalaženje sredstava

Nema ih.

Postaje li sada jasno zašto su nam vode zagađene? Džaba pameti i motiva kada igru nema ko da plati. Bez para nema analize, nema ljudi, nema prostora, NEMA OPREME, POGONA, nema rešenja. Zato je svaki projekat ovog tipa osuđen na neuspeh. Zato sam pokrenuo ovu priču. Za projekat budućnosti. Jer nas nekoliko možemo iz vode za izbacimo dosta toga i da ona bude korisna. Možda možete i vi? Zato se nađimo u nekom drugom vremenu i životu da uradimo nešto konkretno. A do tada SVI NA SVOJE ZADATKE I PIŠITE RADOVE ZA SCI LISTU.

Kako su nas lagali za Bambi - reklama, laž i jedno dete kao žrtva

Dani iza 1999. stigla nam je "demokratija", iskustvo kapitala i dušebrižnici. Dođoše pametni, obrazovani da nas poduče. Nas seljake sa Balkana. Oni koji su došli u njihovo ime nisu bili neuki. Naprotiv.

I tako nam rekoše kako se živi, kako se voli i ... kako se prave reklame. Nekima se to dopalo. Nekima su gadne, ispiraju im mozak, frustriraju i vređaju nas kao ljudska bića. Kako sve da stane u jednu rečenicu? Ali ako se napomene da su ciljani i pogođeni organi jetra, bubreg, pršljenovi i mozak, biće sve jasno. Nije bitno. Već smo shvatili da su nas lagali oko piva - SVETSKO, A NAŠE. O FIAT-u, kome smo nekada tepali fića. Kako da ne. No, od svega me najviše tada, a tek sada iznervirala igrarija "kapitalista" ili njihovih nesposobnih reklamofoliranata, koji se potrudiše da debrendiraju Bambi, a onda da ga na gluplji način ponovo reklamiraju. Evo slike koja je prognana s kutije.

Tada je bila puštena priča kako je nemoralno da se koriste deca za reklame. A od tada se nagledasmo 

golišavih mališana koji "srećno" uskaču u Pampers i ostale akrilate. Samo što ne zapište od sreće kao kuče u liftu.

Dobro. Mi smo seljaci s Balkana. Ne znamo šta je demokratija. To znaju bolje oni koji bacaju bojne otrove, a lažu da to drugi rade. Unište tuđu zemlju da bi rasadili svoje "standarde". Oni koji nam baciše radioaktivni uran i ko zna šta još. Ne znamo ni šta je reklama. Ali, avaj. Prođe kroz Bambi nekoliko različitih vlasnika i osvanu slika koja je glupa do bola, a beba je stvarno zloupotrebljena.

 Da ne kažem da je majka čudna(????), ako tako malom detetu daje plazmu da gricka. E baš glupa reklama. Negde u svesti nekoga od onih koji sve gaze ovih dana, nadam se da će proraditi jedan mali crv. Crv grižnje savesti. A možda i neće. NA kraju krajeva nije ni bitno. Sidro nas vuče vertikalno nadole. Brzo, brzo, brzo...

Moj doprinos Malom - lov na Beogrđane

Današnji dan sam započeo odlaskom na pijacu. Tačnije, pravio sam društvo mojoj boljoj polovini. Ali avaj. Više puta sam opisivao Vidikovac, njegovu lepotu i nesvakidašnje upropašćivanje u kome svaki grdonačelnik nesebično daje svoj doprinos. Pa tako i trenutni. Šta je to što čoveka natera da se lati virtuelnog pera? Čista nemoć. Ogrčenost i razočaranje. Nekim specijalnim ljudima, koji donose odluku  tome šta ćemo da radimo, kako ćemo da živimo i kako brzo i nimalo dostojanstveno da propadnemo. Nisam u gdinama kada mi se lako lepi optimizam. Naprotiv. Sve češće me cinizam natera da oćutim u kokuznim vremenima. Ipak, svaka promena vlasti me natera da ponadam, bar na kratko da će se nešto promeniti. Kada je Vidikovac u pitanju, sigurno je da takvih promena neće biti.

Na neke stvari čovek prosto ne može da se navikne. Na primer na bahatost ljudi koja me neprikidno tera da se preslišavam oko toga po čemu se razlikujemo od drugih bića na planeti. I ponestaje mi odgovora - moram da primetim. Naravno, mogao bih da pišem ironično i da pohvalim finoću ljudi koji me okružuju. Mogao bih, ali neću jer je dosta toga. Dosta povlađivanja bahatosti koja nas svuda okružuje. Dosta je bilo! Zato sam odlučio da stvari pokrenem s mrtve tačke. Onako kako to može čovek mog profila. Ne ide da se hvatam za ....Ma svako zna šta je prava mera protiv bahatosti. Moje delanje je da ih identifikujem i odreagujem. Fino iako to ne zaslužuju. Uz video zapis ili sliku. Evo jedne.

Standarno parkiranje. Nažalost drugi se vidi sam kao delić.

Kao što se slike vidi stepenište je blokirano jednim autom. Drugi je odjezdio dok sam spremio "pametni" telefon da ih uslikam u zajedničkoj akciji blokade prolaza. Nekoliko puta ranije sam razne bahate ljude u izazivanju opasnih i odvratnih situacija slikao i postovao na FB. Nije to dovoljno. Smislio sam i ime - Beogrđani. To su svi oni koji žive u ovom gradu, a aktivno ga NAGRĐUJU. U haustorima - mokraćom, u parkovima psima koji ostavljaju iza sebe svašta, u ulicama majkama i očevima koji ili decu divljački šamaraju ili ostavljaju u kolima. Ima njih i u svim zgradama kao pušača koji su "pobedili" sistem, kasirkama koje kucaju duple artikle, studentima koji varaju na ispitima ili uče iz nakaznih beleški. Ima ih. Ima ih svuda i NAGRĐUJU Beograd. Konstantno.

Ono što me čudi je bahatost osvedočena oko moje pijace. Na ulici gde komunalci LEPO ćaskaju sa onima koji metalne tronošce postvaljaju na ulicu kako bi sebi ogradili deo ulice (???????). Na tezgama koje je gradska vlada postavila na parkinge (????). Na đubre koji iza sebe ostavljaju divlji prodavci dok se isti komunalci najavljuju da će uskoro proći. A ako gornja slika ne govori dovoljno ništa neće. Zato ih slikajte, delajte na isti na;in. Da pomognem ovom i sledećim gradonačelnicima da ne zatvaraju oči pred očiglednim i odvratnim bahatostima i prostaklucima. Meni je stvarno toga dosta.