Čekajući naučne projekte u zemlji negativnih bajki - igre bez granica

Nauka, standard i zdrav razum - nedostajuće komponente srpskog života

U nekim davnim danima dečaštva, kada je hemijska misao pronašla svoj put do mog bića i naselila se tako, čitao sam o mnogim naučnicima i njihovom životu. O nedaćama, nadama, borbi s vetrenjačama, radioktivnošču ili ljuidskom pohlepom i glupošću. Čitao, pa poverovao da je to jedan poseban, skoro čaroban ili viteški svet u kome pamet i srce rešavaju tajne. Skoro...ali sam se rodio u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji. 

                                         Najmodernija oprema za prijem u EU. I oni nam se dive.

Više puta sam sa svojim uverenjima tresnuo glavom o zid. Nismo dobro prolazili ni zid, ni ja. Vremenom sve manje iluzija, a o nauci, njenoj ulozi u razvoju našeg društva, kao i da o sudbini najmanje odlučujemo mi - naučnici. I tu su nam ubacili onaj nepostojeći termin NAUČNI RADNIK. Kao da je poštar POŠTARSKI RADNIK, a lekar LEKARSKI RADNIK.  O nama odlučuju Vlada, MMF ili neka nevidljiva sila u vidu NVO. Bilo kako bilo, o nauci realno niko ne brine. Uglavnom se čuju kukanja kako se nema para za razvoj iste. Da ne vidim u čemu se sve voze mentalni pigmeji od političara, možda bih poverovao. I sada poslednji izlet u prazno, mada samo i to samo na rečima, - nauka se navodno okreće i pokreće samo u jednom pravcu - pravcu inovativnosti. A siguran sam da niko nema pojma šta to zapravo znači. Jeste da oni prepisuje termine i rečenice. Ali ipak je to kineski jezik. Kao da je malo inovativnosti na ulici, u istoj toj Vladi, u ministarstvima, fondovima, nesuvislim akcijama JUP-a. Kao da neko generiše zaveru u kojoj mora da se uništi svaki tračak ljubavi prema nauci, studentima, radu. Sve se pretvara u namerno loše spremljene i odrađene tendere, laž o tome šta ćemo i kada dobiti i kasni se bar 5-6 godina. Ima puno mesta za kukanje, ali nema svrhe. Sve je ionako zapravo serije promašaja. Ako je istorija učiteljica života, naša politička "elita" sigurno pripada grupi vrhunskih ponavljača.

Novi projektni period ne donosi ništa novo. Strategija praznjikava, industrija nepostojeća, pare smešne. Samo kao ilustraciju navešću nešto nepoznato ljudima koji se ne bave naukom. U sferi objavljivanja pojavili su se open access journals, časopisi koji su "otvoreni" za sve ljude koji nemaju pretplatu na dati časopis. Publikovani podaci u takvim časopisima su vlasništvo autora, inače su za "zatvorene" vlasništvo izdavača. Publikovati u takvom časopisu nije ništa lakše nego u ovim zatvorenim. Naprotiv. Baš zato što su lako vidljivi i naši rezultati se lakše uoče. E sada ide kvaka 22. Da biste publikovali 1 (i slovima JEDAN) takav rad potrebno je od 1600 do 6000 evra. Doći do tih para nije lako. Pri tome rukovodilac projekta bi morao da ima minimalno desetak takvih radova tokom 5 godina. Trebalo bi da država podrži takav oblik autorstva. U interesu je da stručno i naučno budemo svoji na svome. Neka se postave stroga pravila oko finansiranja. Nije problem. Ups, stroga pravila za nas, a oni menjaju pravila igre i ugovore, finansiranja u toku same igre. Pri tome ne daju ni ono što je Evropa platila pre 6 godina. Da imamo svi zajedno malo mozga ili nečega drugog odavno bi dobili šut kartu. Ovako, o nauci će odlučivati 250 i kusur spavača u Domu Mudraca i njegov najpametniji ministarski venac. Da li će odluke biti dobre? Neće sigurno. Tome nas uči iskustvo i pomama političara za stalnim promenama pravila, kako bi ostavili trag. A njihov trag će biti manji od oblaka, linije na pesku ili vesla koje ispisuje zamahe.

Politička farsa: ostani mladosti naša.
Zlatna odluka: mladi neće biti priključivani novim projektima.

Zaključak: ostanite klinci da propadnete s nama. Ionako niste bitni.

Projekti raspisani, pa raspušteni, poništeni. Pa, šta je tu realno novo? Meni ništa. Ovoj deci koja bi trebalo da započnu život, upravo to. Krađu života. Ne zbog čina poništavanja. Već zbog toga što nemamo ministarstvo za nauku, već papazjaniju za predškolsko, školsko i ostalo do visokog, visoko obrazovanje, druženje u parku i tamo negde na poleđini margine - za nauku, . A mi, kao i uvek možemo samo da se čudimo, kukamo i ne verujemo. Da se u dvadeset prvom veku neko igra našim životima, našim poslom i da niko nikada ne odgovara, dok gazi po našem dostojanstvu.

Dotle na  nama štede ili tačnije potkradaju nas, a kao i uvek do sada, najmanje se pitaju naučnici ili još manje poreski obveznici koji pune budžet. Možda tu i leži odgovor na sve dileme. Jer mi smo zemlja iz negativne bajke.

6 lekovitih čuda u borbi protiv raka - udar nemoralnih na nesrećne

Alternativni lekovi su mantra, ludilo ili neobrazovanost. Bezobrazluk, pokvarenost. Alavost da se uzme novac naivnima i nesigurnima. Neobrazovanima. Očajnima. Ali kako se oseća neko koga prevari gluplji od njega, veštiji - prevarant, koji se folira da zna, da razume, da zna TAJNU. Doda da ju je čuo od doktora koji i sam tako leči, ali ne sme ZVANIČNO. I elementi zavere su tu.

Šta je sve do sada poznato svima, od dvadesetih godina prošlog veka se krije, eksplodiralo je u knjigama američkih novinara (nikada doktora), osamdesetih godina, a proširilo se internetom i FB-om. Što su ljudi neobrazovaniji, to im je lakše da poveruju u čuda. I što su nesrećniji.

Evo nekih čuda koja su TAJNA, a ipak o kojoj zna svako ko ima kompjuter ili kupuje bizarne novine.

Petrolej - leči rak, jača imunitet.
Soda bikarbona - leči rak, koji je ništa drugo nego bele gljivica.
Ulje (konopljino) - leči rak, podiže opšti imunitet.
Gljive (svih oblika i boja) - leče rak, jačaju imunitet.
Limun - leči rak jer zaalkališe organizam, a rak je kiseo.
B17 - leči rak

Petrolej 
Iz zajedničkog preseka ovih hemikalija, sledi da je neko ko je ovo propagirao prosto lud. I ne mogu se tu naći nežnije reči. Zašto? Prvo petrolej je parafinska smeša. Svaka fabrika ili rafinerija ima petrolej različitog sastava. To nije jedno jedinjenja. A ako već NEŠTO može da leči iz jednog slučajnog uzorka, onda bi trebalo naći šta je to jedinjenje. A ne unositi naftu u sebe. Meni lično je ovo jedna od najstrašnijih priča, bez obzira što "ima svedoka", ljudi koji su se izlečili, svedoka. Naravno da u petroleju nema ničega što bi nateralo ćeliju raka da ga pojede i tako ugine. Neverovatno. Prosto pomešajte petrolej s vodom i videćete da se ne mešaju. Kako onda da dođe do ćelija, da ga ona usvoji. A velika je verovatnoća da će čovek koji ga unosi imati ogromnih problema u varenju.

Soda bikarbona - NaHCO3. Industrijska sirovina koja se koristi u 1000 različitih proizvoda i u raznim procesima proizvodnje. Najveći proizvođači su farmaceutski koncerni. Pa ipak neko je proturi TAJNU, pa ju je dodatno začinio. Ne valja prehrambena jer ima aluminijuma, ali zato je dobra ona farmaceutska, ta koja se čuva kao zlatna tajna. Da nije za inteligenciju uvredljivo, bilo bi smešno. Nema razlika u sodi bikarboni. Jer u prehrambenoj ima manje aluminijuma, nego u voću, povrću koje jedemo ili vodi koju pijemo. Kako soda bikarbona leči? Tako što ubija ćelije raka? Kako ubija ćelije raka? Tako što ih prepozna kao kandidu i ...gotovo. pH rastvora sode bikarbone je 8,3. pH naše krvi 7,35. Ta jedna jedinica je krivac raka po prodavačim magle i s tom korekcijom, eto lečenja. Istini za volju postoji jedan veliki problem u toj tvrdnji. Naime svi koji su patili od kiseline i pili po čašu sode bikarbone, znaju da ona veoma brzo izbacuje gasove. Reakcije je NaHCO3 + HCl (želudac) = NaCl (kuhinjska so) + H2O (voda) + CO2 (gas, koji izbacujemo).
Dakle soda bikarbona se veoma brzo razloži. Kako onda leči? Pa nikako, samo naivan u to i može da poveruje. Dakle ne leči čak ni gorušicu, pere zube i sudove, neutrališe višak kiseline koja se negde prospe i to je sve. I donosi brdo para prodavnicama nezdrave hrane.

Konopljino ulje. Hladno ceđeno ulje konoplje leči sve. Od astme, do raka. Naravno da čudesnih lekova nema. Čak i čajevi koji se koriste za sniženje krvnog pritiska imaju prateći efekat - pojačanu dijurezu. Izbacivanje mokraće. Šta li tek ovo ulje radi. Kako znamo da radi? Opet po predanjima, svedocima i sl. U trenutku kada u Srbiji  TV  vrvi od raznih "realnih" zabava,  nigde jednog od čudesno izlečenih pacijenata sa jasnom dijagnozom i kliničkom slikom, a da je izlečen nekim od ovih čudnih "lekova". Ne mora da bude rak. Može i obična prehlada. Recimo dr Oz, koji takođe propagira sodu bikarbonu, nikada nije rekao da leči, već olakšava siptome. Kao i obična slana voda. Verujem da je i njega potkupila farmaceutska mafija. Baš su moćni. Zato on i ne pominje konopljino ulje. U svakom slučaju bio je tekst o konopljinom ulju i o proteinima koje sam ranije demistifikovao. Ruku na srce, tu i nije bilo problema, jer su se autori čudesnih HEMP proteina ionako nalupali. Ovo ulje bi trebalo razlikovati od "ulja" koje služi za drogiranje i koje takođe u sebi krije deset puta više problema od probuđenih nada.

Gljive (pečurke), su od davnina poznate kao lekovite. Naravno one koje nisu otrovne. Pečurke to rade svojim glukanima. Ali evo formule kako da gljivu proglasite čudesnom. Prvo poznata je već 3000 godina (to nije laž), jestiva je i lekovita (nije laž, mada nije ni istina). Koristili su je tibetanski mudraci (nisu, ali ko to može da ospori?). Dodajte još i to da su je krijumčarili stari rimljani i templari i zatvorili ste krug. Koja gljiva? Nije bitno. Što čudnija - to bolje. Evo ja prilažem jednu koju gajimo i mi u laboratoriji Trametes versicolor (takođe Coriolus versicolor i Polyporus versicolor). Ćuranov rep. Posebno dobro leči ako se pomeša s petrolejem, konopljinim uljem, doda samo malo sode bikarbone i na kraju iscedi preko toga limunov sok. Leči naravno glupost.

Limunova magija. Kiseo je, a bajači, mračnjaci, neznalice se razbiše da mi dokažu da je bazan. Ta uvrnuta logika bi bila fascinantna, da šablon nije prepoznatljiv. U svakom režimu je validna ona - vi loše živite, a mi se baš trudimo da tako i ostane, ali lažemo vas, svađamo vas, jer ste glupi. Glasaćete za nas opet, da vas opet lažemo. I tako, dok  neki dobro ŽIVIMO, neki se PATITE. Tako jedemo kiselo, da budemo bazni, jer je tako jing-jang. U stvari neko se, pa recimo to srpski z... Nije svako baš vešt s pojmom pH i prevario internet budale. A kada su naseli, onda su morali da se "izvlače", a umotali se ko pile u kučinu. Spali limun. Biće bazan pepeo. Tačno. Opšte je poznato iz fiziologije da se kod nas u stomaku nalazi mala visoka peć. Ona spaljuje sve voćne kiseline (i ostalo iz limuna)  po reakciji:
R-COOH -----(visoka peć) = CO2 + H2O + bazni pepeo + nebitno
Zaostaju samo joni metala (natrijum, kalijum, kalcijum i eto nama pepela). A pepeo je bazan. Iz visoke peći, transportnim sistemom (koji još nije otkriven) pepeo se transportuje do mesta gde je rak i tako se ostvaruje isti efekat kao sodom bikarbonom.

B17 - završno- oproštajni tekst je valjda bio, jer se toliko toga nakupilo kod krvopija koje uvaljuju ovaj lažni vitamin, kao semenje, da je pošast zahvatila i ne baš moralne doktore, farmaceute, vračare i homeopatičara. Nešto što je povezalo sve prevarante i stavilo ih u jedan koš - pokvarenih lažljivaca.

Amigdalin juče, danas, sutra ili kako se alternativa pretvara u mafiju

Na blogu koji je trenutno uspavan, pisao sam o amigdalinu. Upravo sam prečešljao desetine i desetine komentara. Neki ZNAJU da leči, nekima su bližnji umrli, a lečili se i njime. Ono što sam tada pokušao da objasnim je nekima bilo jasno, a nekima nije.
Da probam ponovo.

Amigdalin je cijanidni glikozid. Cijanidni glikozidi su otrovni. Da li je otrov otrov, ma koje vrste bio? Nije. Baš kao ni što lek nije lek za sve bolesti. Bol u leđima se ne leči lekovima za krvni pritisak. Krvni pritisak se ne leči hormonima. Deficit vitamina se ne nadoknađuje upotrebom mineralne vode. Tako je nažalost sa svim bolestima. U idealnom slučaju jedna bolest - jedan lek. I zato je nada da će se u društvenim mrežama naći neka tajna, koja je do sada bila zapretena u bespuću medicine i "zvanične" farmacije ona koja tera ljude da traže, sumnjajući u sve što dolazi iz zvaničnih kanala.

Kakav uspeh imaju nezvanični kanali? Kako je moguće da neke supstancije uopšte budu razmatrane kao lek ili alternativa zvaničnoj terapiji? Da li se stvarno kriju informacije od ljudi ili ...? Teška su ovo pitanja. Čovek u nevolji poseže za svim i svačim. Razne kapi, masti, preparati, nalaze se ne retko i na policama u apotekama. A svi znaju da su obmana. Zašto onda? Zbog para. Prljavih i ružnih para. Ovih dana dok nam se urušavaju i poslednji ostaci kvalitetnog zdravstva, nauke, kulture i umetnosti pitam se ima li uopšte smisla pisati ovakve tekstove, jer su reakcije predvidljive. Par istomišljenika će mi reći ok, sa neizbežnim - što uporno gubiš vreme. Par drugih će reći - za budale nema nade, prepusti ih prirodnoj selekciji. Većina će biti zbunjena. Zašto jedan hemičar uporno piše protiv alternativa, kada je snajine drugarice šurakova zaova izlečena od raka pluća, a samo je jela po 50 grama koštica, pila zeolit i gledala u sunce? Stvarno zašto ja ovo radim!? Bez dileme i lažne skromnosti - zato što znam. Zato što su hemija i biohemija fascinantne i baš kao što nije svako predodređen da bude vrhunski sportista, nije svako ni da bude naučnik. I zato što verujem da se u nekoj biljci, crvu, pečurki ili mikrobu (ili njihovim metabolitima) nalazi lek protiv raka, pritiska, zaboravnosti. Ako ne lek, ono bar polazna struktura koja se dalje može poboljšati da bi se dobio efektan lek. Lek po meri date bolesti.

Kriju li se informacije od ljudi? I da i ne. Zahvaljujući današnjoj tehnologiji mogući su brzi prodori koji su pre samo deset godina bili nezamislivi. Upravo zato toliko kontroverze izaziva amigdalin. S jedne strane su naučnici, s druge oni koji su umislili da ga neko uporno negira kao lek protiv raka. Uz amigdalin "sigurno" još leče zeolit, petrolej, ulje kanabisa, soda bikarbona (bez aluminijuma), bazni limun i naravno sirova hrana. Zašto onda ljudi umiru? Zašto ih ne leče "čudesni" preparati koje tabloidi izbacuju kao ludi. Kao i neke FB grupe. Zato što jedna bolest ima desetine i stotine različitih uzročnika. Da bi se razumeo pojam izlečenja raka mora se razumeti mnogo toga. A to zaista nije lako. Uz sve probleme i dileme alternative i zvaničnih terapija, postoje i specifičnosti individualnog odgovora. I zato će ljudi i dalje umirati dok se leče alternativno, izbegavajući ili napuštajući zvaničnu terapiju. Imuni sistem je čudo po sebi. U gomili ljudi jedan inficirani kine i pola gomile će za par dana biti bolesno. Druga polovina neće. Možda su drugačije živeli, manje se stresirali. Nisu pratili politiku i sport. Verovali su u ljubav ili su prosto bolji ljudi. Ništa od svega toga. Imuni sistem radi po svom, a kakav je saznamo nekada nažalost prekasno.

Amigdalin se nalazi u košticama kajsija i gorkom bademu, a u šljivama prunazin. U drugim biljkama, drugačije zapakovan otrov. Iz jedne opsežne studije o otrovnosti cijanida izdvajam ovaj pasus

 In a case-study a 17-year-old girl suffering from cancer made a
    practice of taking, instead of radiotherapy, four ampoules of
    laetrile (3 g amygdalin) intravenously. One day she swallowed three
    1/2 ampoules of laetrile. Shortly after ingestion, a severe headache
    and dizziness developed, and she collapsed. Laboured breathing
    developed, her pupils became dilated, and she became comatose. All
    symptoms occurred within 8-10 minutes after ingestion. She died 24 h
    after ingestion (Sadoff  et al., 1978).

Amigdalin iz košticama nije opasan, kaže alternativa. Šta kažu dokumetovani slučajevi?

In Anatolia (Turkey) 9 cases of cyanide intoxication of
    children due to the ingestion of wild apricot seeds (217 mg
    HCN/100g) were reported. The victims had probably eaten more than 10
    seeds. Also in studies of Jeanin  et al. (1961) and Pijoun (1942)
    poisoning after consuming a relative large amount of peach seeds or
    bitter almonds are reported. Quantitative figures on cyanogenic
    glycoside or cyanide intake are not given (Sayre & Kaymakcalavu,
    1964).

Idemo na glupost sa "prirodnog" sajta. Ovaj pasus je suština svig gluposti i bezobrazluka koji se šire internetom i koje je nemoguće ukloniti.

Cancer cells thrive on fermenting sugar instead of metabolizing with oxygen. Amygdalin contains two glucose molecules. So the amygdalin molecules are quite appealing to sugar hungry cancer cells. And cancer cells contain an enzyme that normal cells do not share, beta-glucosidase.

Toliko mnogo gluposti u toliko malo teksta. Glukoza nam je stalno u krvi. U koncentraciji koja je oko 5,5 milimola po litri. Druga i zunačajnija glupost je boldovana. Nauka raspolaže drugačijim činjenicama. Pri tome su to patolozi i kliničari. Nikakve veze nemaju s farmakomafijom.

         In a case-study a 67-year-old woman collapsed after ingestion
    of a slurry of 12 bitter almonds ground up and mixed with water. She
    recovered after treatment in the hospital. The average cyanide
    content was 6.2 mg HCN/bitter almond (Shragg  et al., 1982).

         The consumption of 60 bitter almonds is deadly for an adult.
    For young children, however 5-10 almonds or 10 droplets of bitter
    almond oil are fatal (Askar & Moral, 1983).

Da li je tačno da samo tkivo ili ćelije raka imaju taj enzim? Nije, naravno. Enzim se nalazi u biljkama u kojima se nalaze i ovi glikozidi, ali i u našim crevima. 

The third aspect is that the cyanogenic glycosides taken up
    intact with the food are (partly) hydrolyzed by the ß-glucosidase
    activity of the bacteria of the gut flora of animals or humans
    (Conn, 1979a,b; Oke, 1979, 1980; Nartey, 1980; Rosling, 1987;
    Gonzales & Sabatini, 1989).

Štaviše, natapanje često može da bude kobno. Jer enzim započinje razgradnju (hidrolizu) amigdalina čim se skupa nađu u vodenom okruženju. Taj enzim se nalazi naravno i bademima i u šljivama, jabukama. Redosled hidrolize je: amigdalin se pretvara u prunazin i glukozu, zatim u mandelonitril i glukozu, a na kraju u banzaldehid i cijanovodonik. Zbirno u dva molekula glukoze, cijanovodonik i benzaldehid.

I šta je tu lek? Naravno da organizam ume da se odbrani od malih količina cijanida. Enzim koji to radi, manje ili više efikasno se zove tiosulfat-cijanid sumpor transferaza, EC. 1.8.1.1 ili popularno rodanaza. Smatrati da samo ćelije raka imaju željeni enzim je glupost i neznanje koje se ne može tolerisati u 21.-om veku. A kakav je tek nemoral onih koji ga valjaju kao lek, o tome ne bi trebalo trošiti puno reči. 

Najzad voleo bih da pokušam da objasnim pojam in vitro eksperimenta. Ako se izolovane ćelije raka u posebnim medijumima tretiraju nekim reagensom i on ubije sve ćelije ne znači da imamo lek. Iz barem dva razloga. Prvi je što je nužno utvrditi da nema neželjenih dejstava na druga tkiva, ćelije ili organe. A bilo je puno takvih primera u prošlosti. Drugo, važnije. Ne znači da će in vivo (u organizmu) imati isti efekat. Nekada je bez efekta ili se čeka in vivo studija.

Da li je priča o amigdalinu završena? Nije. Iako postoji previše dokaza da je bez efekta, da je toksičan ili naprosto da radi samo in vitro u nekim posebnim slučajevima, on i dalje budi nadu ili je samo predmet proste manipulacije. Ljudska pohlepa seže duboko. Poništava sve moralne odrednice. Bilo kako bilo amigdalin nije lek, iako ima in vitro potvrda da deluje na neke oblike ove opake bolesti. To ne znači juriš na smutije s košticama kajsija ili gorkim bademom. Pogledajte gore kako je prošla žena koja je pojela samo 12.

Molio bih sve one koji dnevno pojedu po 100 g i pri tome ostali živi da ne ostavljaju komentare ili da se uštinu i probude.

Nezaposlenost, kako izići iz začaranog kruga - Povratak na selo, deo 2

Etanol je mogući spasilac sela

U prvom delu sam analizirao (iz ličnog ugla) zašto je povratak na selo težak, ako ne i nemoguć, uz ovakvu državu, nesvesno i nerazvijeno društvo i nepostojeću empatiju za bližnje. Skoro nemoguće.

Uz dozvolu, citiram Mladena Radovanovića, koji je napisao sledeće: ... Međutim, znam i vidim i živim siromaštvo u Beogradu koje je sve dublje. Plate se smanjuju, troškovi povećavaju. U razmišljanjima i planovima nije bogatstvo već opstanak, ishrana, lišavanje gradskih troškova i uzaludnih gubitaka u vremenu kao put na posao i sa posla. Ti prvi koraci selidbe i zasnivanja domaćinstva i proizvodnje su problem i meni i svakom drugom. A dalje? Pa borba, raj možda posle smrti.

  

Bilo je i drugih, sličnih opisa, ali i opisa povratka u selo kao pročišćavajućih i spasonosnih rešenja. Ipak, preovlađujući stav je da je život na selu težak, uz puno borbe moguć je dobar i bogat život. Uz puno odricanja. I naravno nepostojeća ili užasna lekarska nega ili briga, ostaju dominantni problem. Problem otuđenosti, starih domaćinstava i sl. postoji i u selu i gradu.

Obećao sam moguće rešenje. Naravno ne za sve, jer nisam Sveprisutni, Svemogući politički mesija. To je rešenje iz ugla uskog biotehnološkog postupka, koji smo uspešno razvili pre par godina, a ovih godina dodatno usavršili. 

Biogorivo, bioetanol je sirovina koja se sve češće pominje i kao obaveza proizvodnje naše zemlje. I dok se u stručnoj, zapadnoj literaturi vode složene rasprave o isplativosti i logici, troškovima i sl. faktorima koji važe za ogromne korporacije, ja sam došao do prostog zaključka: proizvodnja bioetanola se zaista može isplatiti. Kada?

Osnovna sirovina je već tu. Seljak odavno proizvodi pšenicu, kukuruz, ječam i krompir. Sve su to skrobne sirovine koje se odavno gaje. Jedna koja se nije gajila, ili koja se slabo gaji je tritikale. Biljka je nastala ukrštanjem pšenice i raži. Biljka bogata skrobom, tako da se lako od nje može praviti etanol. Kada sledeći put budete jeli „ražani“ hleb, dobro je da znate da u stvari jedete tritikalni hleb. Svaki seljak zna da napravi rakiju, da predestiluje kominu i napravi prepečenicu (koncentrovani rastvor etanola). Od tropa može da se pravi skuplji proizvod – super vlakna,  (N1 tekst i video), tehnologija koju smo takođe razradili. I treći deo koji zaostaje je proteinska masa, odlična i daleko jeftinija hrana za svinje i goveda od sojine GMO ili masne suncokretove sačme.

I gde je onda problem? Zemlja je tu, iskustvo i znanje tu. Energija za destilovanje koja ugrožava američku proizvodnju bioetanola takođe je tu. Ako su Emirati daleko, seljak je blizu. A energija je energija. Koliko sam sa drugih blogova pročitao ima dosta iskusnih ekonomista koji su takođe bez posla. Ima majstora i onih koji već žive na relaciji selo – grad. Napraviti zadrugu, kombinat ili preduzeće od seljaka i zainteresovanih s minimumom kapitala moglo bi da bude lako. Ali tu je jedno ali….

Ali veliko kao ogromna planina. Za otkup etanola (60-85%) potrebna je država. Neko bi rekao DRŽAVA – BRE. Nije potrebno ludilo krčenja svega, kako to rade u Brazilu. A oni ipak i voze i žive na etanolu. Lošiji nismo, sve dok se ruka sama ne digne da zaokruži neki broj na glasačkom listiću.  A tada se zaboravlja i život i patnja i pobedi prazna strast. I onda ostaje očaj, napuštanje i uništavanje sela. A jednom iskrčena šuma ne može sledeće godine da bude opet šuma stara 100 i više godina.

Da li povratak u selo dva koraka napred - jedan nazad? deo I

Da li je moguće, izvodljivo i pametno vratiti se u selo?

Nekoliko godina unazad pojavila se inicijativa povratka na selo, kao alternativa ili drugi pokušaj sređivanja života. Ranije se povratak na selo razmatrao samo kada se približavala penzija. Kako je moderno društvo, sve u kricima da se mladima pruži šansa da rade, našla rešenje u produžavanju radnog veka, sve češće moji vršnjaci (54-58) ne pričaju da li će posle penzije u selo, već da li će je dočekati. A gde će proživeti poslednje dane i nije baš da ih brine ili zanima.

Ili kuća ili ...?

Šta uopšte može da radi postariji čovek na selu, ako nikada pre nije radio ili bar imao klasični srpski dvojni život selo - grad? Da li će se snaći? Teško. Rad na selu, zdravstvena briga i uređenost više spadaju u XIX, nego u XXI vek. Tokom XX veka velika migracija ka gradu je učinila svoje. Da stvar bude gora, svi seljaci su hrabrili decu da idu u grad i napuste selo. Još ako je u blizini bila neka fabrika, veliko preduzeće ili energana, bilo je to idealno rešenje. Seljak je slabo napredovao u usvajanju novih tehnologija, boljitaka, proizvoda. Stalno mu mašu pred očima zastavicama patriotizma, ubeđujući ga da je njegova budućnost u proizvodnji organske hrane (navodno profitabilne), u podizanju staklenika i plastenika. A nije. Jer seljak mora da se zadužuje, nema podsticaja, nema onoga čega ima u razvijenim zemljama. Zato je seljaku teško. Nema podršku, osim na raznim FB grupama. Poneki smoreni ljudi s dosta novca mogu sebi da priušte seosku avanturu, jer rade posao koji donosi svežu gotovinu. Onda je lako živeti na selu. 

                                          Seoska idila. Tako je naslovljena slika.

Kakva je šansa da se mladi vrate na selo? Bez njih cela priča o selu pada u vodu. Realno šansa je nikakva. Tokom studiranja ili pohađanja srednje škole u gradu, ljubav prema njemu, lakšem i daleko zabavnijem životu se uvuče u krv i meso. U snove i želje. Tu se raskida pupčana vrpca sa selom kao osnovom srpskog opstanka. Veza opstaje samo u pesmama i nostalgiji građana koji maštaju da će odlaskom na selo početi novi život, Jer život na selu je cveće, lepota i kućni ljubimci u svesti najvećeg broja maštara. I donekle može da bude takav leti. I pomalo u proleće i ranu jesen. Kiše, poplave, blato, loši ili nikakvi putevi, hladnoća i grad, su realnost. Suše, pomor stoke i najgora pošast od svih politika. Nema više zadruga, nema štedionica, niti seljačkih banaka. Nema udruženog kapitala. Pa ipak, eto proteže se neka idealistička nit da je moguće vratiti se u selu sa nekih 7000 evra. 5 za kuću, 2 za sve ostalo. Neka bude da sam neobavešten, mada sumnjam u obe stvari. A čak i da je tako, ne verujem da će se ikada usmeriti migracija nazad od grada ka selu.

Ipak, postoji alternativa. To je promena kvaliteta života, koja bi mogla da izbriše razliku između života u selu i života u gradu. Donekle. Možda pre da se spoje dva načina života ne menjaju njegove bitne odrednice.

O tome u drugom delu. Za neki dan...

Voda - naučni projekat budućnosti

Pre dve godine napisao sam tekst na blogu koji je skoro pojeo virus. Tekst o vodi, njenoj čistoći i prečišćavanju. Slučajno ili namerno i taj je tekst nestao. Zato sam odlučio da pokrenem projekat VODA. Cilj ovog projekta da se na njemu nešta značajno uradi , da se dobiju kvalitetna rešenja za koja niko neće biti zainteresovan. Šta je potrebno za projekat VODA?

1. Definisanje cilja.
2. Formiranje grupe (tima).
3. Pronalaženje sredstava.

1. Definisanje cilja

Cilj je da se od otpadne vode bilo kog porekla dobija tehnički ispravna ili pijaća voda.

Da li je izvodljivo? Oh da. Itekako.

Dobro, njemu jeste. U našoj zemlji ima toliko stručnjaka koji se bave prečišavanjem vode, da joj tepaju i često ta reč od značaja dobija množinu. Možemo li mi da pravimo čistu vodu od otpadne? Neverovatno, ali istinito to se pitanje NAUČNIKU ne postavlja. Već se postavlja drugo pitanje. KAKO ćemo da dobijemo čistu vodu?

Cilj je postavljen i rešiv je. Hajdemo sada na način.

2. Formiranje grupe (tima)

To znači da su potrebni kompetentni rukovodilac, sposobni,  kvalifikovani i motivisani istraživači. I da je neko zainteresovan za rezultate koje ćemo dobiti. Okrene se lista publikacija, pronađe značajnost časopisa i otvori konkurs. Rukovodilac projekta ne mora nužno da bude jedan čovek. To takođe može da radi tim ljudi. Svako od njih bi rukovodio posebnim sektorom. Moja ekipa i ja smo recimo eksperti za enzimsko uklanjanje boja, fenola, aromatičnih naftnih derivata i sličnih ksenobiotika iz vode. Mi to radimo prirodnim i kloniranim enzimima. Tim mladog kolege Beškoskog to radi bakterijama. Tu su zatim kolege s tehnološkog i mašinskog sa svih naših univerziteta. Tu su i privatnici s raznim manjim i većim kompanijama, preduzećima ili prodavnicama. Mladi su zainteresovani, a ionako kada rade nisu adekvatno plaćeni. Tim je dakle lako sastaviti. Dobro bilo bi tu malo sujete, ko je veći papa u mesnoj zajednici, ali nije neizvodljivo.

3. Pronalaženje sredstava

Nema ih.

Postaje li sada jasno zašto su nam vode zagađene? Džaba pameti i motiva kada igru nema ko da plati. Bez para nema analize, nema ljudi, nema prostora, NEMA OPREME, POGONA, nema rešenja. Zato je svaki projekat ovog tipa osuđen na neuspeh. Zato sam pokrenuo ovu priču. Za projekat budućnosti. Jer nas nekoliko možemo iz vode za izbacimo dosta toga i da ona bude korisna. Možda možete i vi? Zato se nađimo u nekom drugom vremenu i životu da uradimo nešto konkretno. A do tada SVI NA SVOJE ZADATKE I PIŠITE RADOVE ZA SCI LISTU.

Kako su nas lagali za Bambi - reklama, laž i jedno dete kao žrtva

Dani iza 1999. stigla nam je "demokratija", iskustvo kapitala i dušebrižnici. Dođoše pametni, obrazovani da nas poduče. Nas seljake sa Balkana. Oni koji su došli u njihovo ime nisu bili neuki. Naprotiv.

I tako nam rekoše kako se živi, kako se voli i ... kako se prave reklame. Nekima se to dopalo. Nekima su gadne, ispiraju im mozak, frustriraju i vređaju nas kao ljudska bića. Kako sve da stane u jednu rečenicu? Ali ako se napomene da su ciljani i pogođeni organi jetra, bubreg, pršljenovi i mozak, biće sve jasno. Nije bitno. Već smo shvatili da su nas lagali oko piva - SVETSKO, A NAŠE. O FIAT-u, kome smo nekada tepali fića. Kako da ne. No, od svega me najviše tada, a tek sada iznervirala igrarija "kapitalista" ili njihovih nesposobnih reklamofoliranata, koji se potrudiše da debrendiraju Bambi, a onda da ga na gluplji način ponovo reklamiraju. Evo slike koja je prognana s kutije.

Tada je bila puštena priča kako je nemoralno da se koriste deca za reklame. A od tada se nagledasmo 

golišavih mališana koji "srećno" uskaču u Pampers i ostale akrilate. Samo što ne zapište od sreće kao kuče u liftu.

Dobro. Mi smo seljaci s Balkana. Ne znamo šta je demokratija. To znaju bolje oni koji bacaju bojne otrove, a lažu da to drugi rade. Unište tuđu zemlju da bi rasadili svoje "standarde". Oni koji nam baciše radioaktivni uran i ko zna šta još. Ne znamo ni šta je reklama. Ali, avaj. Prođe kroz Bambi nekoliko različitih vlasnika i osvanu slika koja je glupa do bola, a beba je stvarno zloupotrebljena.

 Da ne kažem da je majka čudna(????), ako tako malom detetu daje plazmu da gricka. E baš glupa reklama. Negde u svesti nekoga od onih koji sve gaze ovih dana, nadam se da će proraditi jedan mali crv. Crv grižnje savesti. A možda i neće. NA kraju krajeva nije ni bitno. Sidro nas vuče vertikalno nadole. Brzo, brzo, brzo...

Moj doprinos Malom - lov na Beogrđane

Današnji dan sam započeo odlaskom na pijacu. Tačnije, pravio sam društvo mojoj boljoj polovini. Ali avaj. Više puta sam opisivao Vidikovac, njegovu lepotu i nesvakidašnje upropašćivanje u kome svaki grdonačelnik nesebično daje svoj doprinos. Pa tako i trenutni. Šta je to što čoveka natera da se lati virtuelnog pera? Čista nemoć. Ogrčenost i razočaranje. Nekim specijalnim ljudima, koji donose odluku  tome šta ćemo da radimo, kako ćemo da živimo i kako brzo i nimalo dostojanstveno da propadnemo. Nisam u gdinama kada mi se lako lepi optimizam. Naprotiv. Sve češće me cinizam natera da oćutim u kokuznim vremenima. Ipak, svaka promena vlasti me natera da ponadam, bar na kratko da će se nešto promeniti. Kada je Vidikovac u pitanju, sigurno je da takvih promena neće biti.

Na neke stvari čovek prosto ne može da se navikne. Na primer na bahatost ljudi koja me neprikidno tera da se preslišavam oko toga po čemu se razlikujemo od drugih bića na planeti. I ponestaje mi odgovora - moram da primetim. Naravno, mogao bih da pišem ironično i da pohvalim finoću ljudi koji me okružuju. Mogao bih, ali neću jer je dosta toga. Dosta povlađivanja bahatosti koja nas svuda okružuje. Dosta je bilo! Zato sam odlučio da stvari pokrenem s mrtve tačke. Onako kako to može čovek mog profila. Ne ide da se hvatam za ....Ma svako zna šta je prava mera protiv bahatosti. Moje delanje je da ih identifikujem i odreagujem. Fino iako to ne zaslužuju. Uz video zapis ili sliku. Evo jedne.

Standarno parkiranje. Nažalost drugi se vidi sam kao delić.

Kao što se slike vidi stepenište je blokirano jednim autom. Drugi je odjezdio dok sam spremio "pametni" telefon da ih uslikam u zajedničkoj akciji blokade prolaza. Nekoliko puta ranije sam razne bahate ljude u izazivanju opasnih i odvratnih situacija slikao i postovao na FB. Nije to dovoljno. Smislio sam i ime - Beogrđani. To su svi oni koji žive u ovom gradu, a aktivno ga NAGRĐUJU. U haustorima - mokraćom, u parkovima psima koji ostavljaju iza sebe svašta, u ulicama majkama i očevima koji ili decu divljački šamaraju ili ostavljaju u kolima. Ima njih i u svim zgradama kao pušača koji su "pobedili" sistem, kasirkama koje kucaju duple artikle, studentima koji varaju na ispitima ili uče iz nakaznih beleški. Ima ih. Ima ih svuda i NAGRĐUJU Beograd. Konstantno.

Ono što me čudi je bahatost osvedočena oko moje pijace. Na ulici gde komunalci LEPO ćaskaju sa onima koji metalne tronošce postvaljaju na ulicu kako bi sebi ogradili deo ulice (???????). Na tezgama koje je gradska vlada postavila na parkinge (????). Na đubre koji iza sebe ostavljaju divlji prodavci dok se isti komunalci najavljuju da će uskoro proći. A ako gornja slika ne govori dovoljno ništa neće. Zato ih slikajte, delajte na isti na;in. Da pomognem ovom i sledećim gradonačelnicima da ne zatvaraju oči pred očiglednim i odvratnim bahatostima i prostaklucima. Meni je stvarno toga dosta.