Beograd u vodi - ostvareni san

Snovi nas pokreću. Deca sanjaju da će postati sportisti, političari ili pevačice. Ljudi sanjaju veći stan, manje nerviranja, lakše školovanje za svoju decu. Stariji, u koje i ja spadam, sanjaju da se grozna vremena ne ponove. Da živimo bolje. Svako u svoj struci sanja ponešto. Ili priželjkuje. Tako da mi je s te strane potpuno razumljivo da i političari sanjaju. Neki od njihovih snova su tako gadni da se o njima ne vredi ni raspitivati. Ali ima onih koji svoje snove vizuelizuju. Jedan takav san sam video i sam.

San kao san. Ništa mu ne nedostaje. Naprotiv. Kako doživljvam ovaj san je ono što mi ne da mira. Spadam u retku grupu povlašćenih muškaraca. Ne vozim. Moja lepša polovina vozi. Kako zajedno idemo na posao, put nam je zajednički. Ja se opustim, zažurim i prepustim čarima vožnje po našem gradu. U trenutku mi se učini da je Beograd, a ne Venecija. Naravno, to se "vidi" samo dok su mi sklopljene oči.

Sve oscilacije, ljuljanja pripisah, pogrešno, romantici. Na kraju krajeva, zašto bi samo deo Beograda bio NA vodi, kada može ceo da bude U vodi. I jeste. Svi njegovi gradonačelnici ga potapaju. Deo po deo. Zato i jeste san jednog političara već ostvaren. 

(slike su preuzete i "linkovane".)

Rakovički karneval - propuštena sreća

Posmatram svet i ljude oko mene. Sve teče, sve se menja, ali nikako da dođe do promena. Ili su one takve da ih moja promenjenost ne registruje. Tek, događaji i navika izazovu u meni poneko očekivanje, koje se nažalost ne ostvari. I tako u svemu. Od politike, do ekonomije. Od događaja do navika.

Iziđoh sa ženom i ćerkama da vidim kako će da izgleda i na šta će da liči ovogodišnji karneval. Imadoh i šta da vidim i da konstatujem. Nema tog događaja, koji nesposobni ne mogu da upropaste. Iako je verovatno i za to kriva hemija, ona moždana, na ovom blogu neću da pišem o hemiji. Pisaću o onome što je posledica tih neuronskih promena i hemijskih i biohemijskih reakcija. Neću da pišem o procesu, već o posledicama te biohemije. 

Takva je nečija mentalna posledica Karneval u Rakovici. Moglo je to da bude zabavno i veselo. Vetar je bio tih, sunce se potrudilo. Učesnici karnevala su se potrudili. Samo je organizacija bila...kilava. Duge pauze, prazna ulica, dečija nestrpljivost. Nije bilo onoga što čini karneval. Nije bilo veselo. Nije bilo osmeha, aplauza i radosti. I publika je bila podjednako kilava. Možda nije sva krivica na organizatorima karnevala? Možda. Možda je kriva opšta situacija, nemaština, osećaj beznađa koji nas pririska iz dana u dan. Bilo kako bilo, svaki karneval je sve gori, uz pompu da će sledeći biti -  čudo. A nije čudo. Čak nije više ni čudno što se i radosni karneval pretvorio u povorku kostima i izvedbi. Ja ću u nekom drugom proleću možda dočekati osmehe i aplauze. Do tada, ostaje žal za propuštenim danom. I sećanja na neka bolja vremena, bogatija, raskošnija. Ako ne nama, bar nekim učesnicima.