Posmatram svet i ljude oko mene. Sve teče, sve se menja, ali nikako da dođe do promena. Ili su one takve da ih moja promenjenost ne registruje. Tek, događaji i navika izazovu u meni poneko očekivanje, koje se nažalost ne ostvari. I tako u svemu. Od politike, do ekonomije. Od događaja do navika.
Iziđoh sa ženom i ćerkama da vidim kako će da izgleda i na šta će da liči ovogodišnji karneval. Imadoh i šta da vidim i da konstatujem. Nema tog događaja, koji nesposobni ne mogu da upropaste. Iako je verovatno i za to kriva hemija, ona moždana, na ovom blogu neću da pišem o hemiji. Pisaću o onome što je posledica tih neuronskih promena i hemijskih i biohemijskih reakcija. Neću da pišem o procesu, već o posledicama te biohemije.
Takva je nečija mentalna posledica Karneval u Rakovici. Moglo je to da bude zabavno i veselo. Vetar je bio tih, sunce se potrudilo. Učesnici karnevala su se potrudili. Samo je organizacija bila...kilava. Duge pauze, prazna ulica, dečija nestrpljivost. Nije bilo onoga što čini karneval. Nije bilo veselo. Nije bilo osmeha, aplauza i radosti. I publika je bila podjednako kilava. Možda nije sva krivica na organizatorima karnevala? Možda. Možda je kriva opšta situacija, nemaština, osećaj beznađa koji nas pririska iz dana u dan. Bilo kako bilo, svaki karneval je sve gori, uz pompu da će sledeći biti - čudo. A nije čudo. Čak nije više ni čudno što se i radosni karneval pretvorio u povorku kostima i izvedbi. Ja ću u nekom drugom proleću možda dočekati osmehe i aplauze. Do tada, ostaje žal za propuštenim danom. I sećanja na neka bolja vremena, bogatija, raskošnija. Ako ne nama, bar nekim učesnicima.
No comments:
Post a Comment