Snovi nas pokreću. Deca sanjaju da će postati sportisti, političari ili pevačice. Ljudi sanjaju veći stan, manje nerviranja, lakše školovanje za svoju decu. Stariji, u koje i ja spadam, sanjaju da se grozna vremena ne ponove. Da živimo bolje. Svako u svoj struci sanja ponešto. Ili priželjkuje. Tako da mi je s te strane potpuno razumljivo da i političari sanjaju. Neki od njihovih snova su tako gadni da se o njima ne vredi ni raspitivati. Ali ima onih koji svoje snove vizuelizuju. Jedan takav san sam video i sam.
San kao san. Ništa mu ne nedostaje. Naprotiv. Kako doživljvam ovaj san je ono što mi ne da mira. Spadam u retku grupu povlašćenih muškaraca. Ne vozim. Moja lepša polovina vozi. Kako zajedno idemo na posao, put nam je zajednički. Ja se opustim, zažurim i prepustim čarima vožnje po našem gradu. U trenutku mi se učini da je Beograd, a ne Venecija. Naravno, to se "vidi" samo dok su mi sklopljene oči.
.jpg)
Sve oscilacije, ljuljanja pripisah, pogrešno, romantici. Na kraju krajeva, zašto bi samo deo Beograda bio NA vodi, kada može ceo da bude U vodi. I jeste. Svi njegovi gradonačelnici ga potapaju. Deo po deo. Zato i jeste san jednog političara već ostvaren.
(slike su preuzete i "linkovane".)
No comments:
Post a Comment