Nauka, standard i zdrav razum - nedostajuće komponente srpskog života
U nekim davnim danima dečaštva, kada je hemijska misao pronašla svoj put do mog bića i naselila se tako, čitao sam o mnogim naučnicima i njihovom životu. O nedaćama, nadama, borbi s vetrenjačama, radioktivnošču ili ljuidskom pohlepom i glupošću. Čitao, pa poverovao da je to jedan poseban, skoro čaroban ili viteški svet u kome pamet i srce rešavaju tajne. Skoro...ali sam se rodio u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji.
Više puta sam sa svojim uverenjima tresnuo glavom o zid. Nismo dobro prolazili ni zid, ni ja. Vremenom sve manje iluzija, a o nauci, njenoj ulozi u razvoju našeg društva, kao i da o sudbini najmanje odlučujemo mi - naučnici. I tu su nam ubacili onaj nepostojeći termin NAUČNI RADNIK. Kao da je poštar POŠTARSKI RADNIK, a lekar LEKARSKI RADNIK. O nama odlučuju Vlada, MMF ili neka nevidljiva sila u vidu NVO. Bilo kako bilo, o nauci realno niko ne brine. Uglavnom se čuju kukanja kako se nema para za razvoj iste. Da ne vidim u čemu se sve voze mentalni pigmeji od političara, možda bih poverovao. I sada poslednji izlet u prazno, mada samo i to samo na rečima, - nauka se navodno okreće i pokreće samo u jednom pravcu - pravcu inovativnosti. A siguran sam da niko nema pojma šta to zapravo znači. Jeste da oni prepisuje termine i rečenice. Ali ipak je to kineski jezik. Kao da je malo inovativnosti na ulici, u istoj toj Vladi, u ministarstvima, fondovima, nesuvislim akcijama JUP-a. Kao da neko generiše zaveru u kojoj mora da se uništi svaki tračak ljubavi prema nauci, studentima, radu. Sve se pretvara u namerno loše spremljene i odrađene tendere, laž o tome šta ćemo i kada dobiti i kasni se bar 5-6 godina. Ima puno mesta za kukanje, ali nema svrhe. Sve je ionako zapravo serije promašaja. Ako je istorija učiteljica života, naša politička "elita" sigurno pripada grupi vrhunskih ponavljača.
Novi projektni period ne donosi ništa novo. Strategija praznjikava, industrija nepostojeća, pare smešne. Samo kao ilustraciju navešću nešto nepoznato ljudima koji se ne bave naukom. U sferi objavljivanja pojavili su se open access journals, časopisi koji su "otvoreni" za sve ljude koji nemaju pretplatu na dati časopis. Publikovani podaci u takvim časopisima su vlasništvo autora, inače su za "zatvorene" vlasništvo izdavača. Publikovati u takvom časopisu nije ništa lakše nego u ovim zatvorenim. Naprotiv. Baš zato što su lako vidljivi i naši rezultati se lakše uoče. E sada ide kvaka 22. Da biste publikovali 1 (i slovima JEDAN) takav rad potrebno je od 1600 do 6000 evra. Doći do tih para nije lako. Pri tome rukovodilac projekta bi morao da ima minimalno desetak takvih radova tokom 5 godina. Trebalo bi da država podrži takav oblik autorstva. U interesu je da stručno i naučno budemo svoji na svome. Neka se postave stroga pravila oko finansiranja. Nije problem. Ups, stroga pravila za nas, a oni menjaju pravila igre i ugovore, finansiranja u toku same igre. Pri tome ne daju ni ono što je Evropa platila pre 6 godina. Da imamo svi zajedno malo mozga ili nečega drugog odavno bi dobili šut kartu. Ovako, o nauci će odlučivati 250 i kusur spavača u Domu Mudraca i njegov najpametniji ministarski venac. Da li će odluke biti dobre? Neće sigurno. Tome nas uči iskustvo i pomama političara za stalnim promenama pravila, kako bi ostavili trag. A njihov trag će biti manji od oblaka, linije na pesku ili vesla koje ispisuje zamahe.
Politička farsa: ostani mladosti naša.
Zlatna odluka: mladi neće biti priključivani novim projektima.
Zaključak: ostanite klinci da propadnete s nama. Ionako niste bitni.
Projekti raspisani, pa raspušteni, poništeni. Pa, šta je tu realno novo? Meni ništa. Ovoj deci koja bi trebalo da započnu život, upravo to. Krađu života. Ne zbog čina poništavanja. Već zbog toga što nemamo ministarstvo za nauku, već papazjaniju za predškolsko, školsko i ostalo do visokog, visoko obrazovanje, druženje u parku i tamo negde na poleđini margine - za nauku, . A mi, kao i uvek možemo samo da se čudimo, kukamo i ne verujemo. Da se u dvadeset prvom veku neko igra našim životima, našim poslom i da niko nikada ne odgovara, dok gazi po našem dostojanstvu.
Dotle na nama štede ili tačnije potkradaju nas, a kao i uvek do sada, najmanje se pitaju naučnici ili još manje poreski obveznici koji pune budžet. Možda tu i leži odgovor na sve dileme. Jer mi smo zemlja iz negativne bajke.
Novi projektni period ne donosi ništa novo. Strategija praznjikava, industrija nepostojeća, pare smešne. Samo kao ilustraciju navešću nešto nepoznato ljudima koji se ne bave naukom. U sferi objavljivanja pojavili su se open access journals, časopisi koji su "otvoreni" za sve ljude koji nemaju pretplatu na dati časopis. Publikovani podaci u takvim časopisima su vlasništvo autora, inače su za "zatvorene" vlasništvo izdavača. Publikovati u takvom časopisu nije ništa lakše nego u ovim zatvorenim. Naprotiv. Baš zato što su lako vidljivi i naši rezultati se lakše uoče. E sada ide kvaka 22. Da biste publikovali 1 (i slovima JEDAN) takav rad potrebno je od 1600 do 6000 evra. Doći do tih para nije lako. Pri tome rukovodilac projekta bi morao da ima minimalno desetak takvih radova tokom 5 godina. Trebalo bi da država podrži takav oblik autorstva. U interesu je da stručno i naučno budemo svoji na svome. Neka se postave stroga pravila oko finansiranja. Nije problem. Ups, stroga pravila za nas, a oni menjaju pravila igre i ugovore, finansiranja u toku same igre. Pri tome ne daju ni ono što je Evropa platila pre 6 godina. Da imamo svi zajedno malo mozga ili nečega drugog odavno bi dobili šut kartu. Ovako, o nauci će odlučivati 250 i kusur spavača u Domu Mudraca i njegov najpametniji ministarski venac. Da li će odluke biti dobre? Neće sigurno. Tome nas uči iskustvo i pomama političara za stalnim promenama pravila, kako bi ostavili trag. A njihov trag će biti manji od oblaka, linije na pesku ili vesla koje ispisuje zamahe.
Politička farsa: ostani mladosti naša.
Zlatna odluka: mladi neće biti priključivani novim projektima.
Zaključak: ostanite klinci da propadnete s nama. Ionako niste bitni.
Projekti raspisani, pa raspušteni, poništeni. Pa, šta je tu realno novo? Meni ništa. Ovoj deci koja bi trebalo da započnu život, upravo to. Krađu života. Ne zbog čina poništavanja. Već zbog toga što nemamo ministarstvo za nauku, već papazjaniju za predškolsko, školsko i ostalo do visokog, visoko obrazovanje, druženje u parku i tamo negde na poleđini margine - za nauku, . A mi, kao i uvek možemo samo da se čudimo, kukamo i ne verujemo. Da se u dvadeset prvom veku neko igra našim životima, našim poslom i da niko nikada ne odgovara, dok gazi po našem dostojanstvu.
Dotle na nama štede ili tačnije potkradaju nas, a kao i uvek do sada, najmanje se pitaju naučnici ili još manje poreski obveznici koji pune budžet. Možda tu i leži odgovor na sve dileme. Jer mi smo zemlja iz negativne bajke.