Čekajući naučne projekte u zemlji negativnih bajki - igre bez granica

Nauka, standard i zdrav razum - nedostajuće komponente srpskog života

U nekim davnim danima dečaštva, kada je hemijska misao pronašla svoj put do mog bića i naselila se tako, čitao sam o mnogim naučnicima i njihovom životu. O nedaćama, nadama, borbi s vetrenjačama, radioktivnošču ili ljuidskom pohlepom i glupošću. Čitao, pa poverovao da je to jedan poseban, skoro čaroban ili viteški svet u kome pamet i srce rešavaju tajne. Skoro...ali sam se rodio u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji. 

                                         Najmodernija oprema za prijem u EU. I oni nam se dive.

Više puta sam sa svojim uverenjima tresnuo glavom o zid. Nismo dobro prolazili ni zid, ni ja. Vremenom sve manje iluzija, a o nauci, njenoj ulozi u razvoju našeg društva, kao i da o sudbini najmanje odlučujemo mi - naučnici. I tu su nam ubacili onaj nepostojeći termin NAUČNI RADNIK. Kao da je poštar POŠTARSKI RADNIK, a lekar LEKARSKI RADNIK.  O nama odlučuju Vlada, MMF ili neka nevidljiva sila u vidu NVO. Bilo kako bilo, o nauci realno niko ne brine. Uglavnom se čuju kukanja kako se nema para za razvoj iste. Da ne vidim u čemu se sve voze mentalni pigmeji od političara, možda bih poverovao. I sada poslednji izlet u prazno, mada samo i to samo na rečima, - nauka se navodno okreće i pokreće samo u jednom pravcu - pravcu inovativnosti. A siguran sam da niko nema pojma šta to zapravo znači. Jeste da oni prepisuje termine i rečenice. Ali ipak je to kineski jezik. Kao da je malo inovativnosti na ulici, u istoj toj Vladi, u ministarstvima, fondovima, nesuvislim akcijama JUP-a. Kao da neko generiše zaveru u kojoj mora da se uništi svaki tračak ljubavi prema nauci, studentima, radu. Sve se pretvara u namerno loše spremljene i odrađene tendere, laž o tome šta ćemo i kada dobiti i kasni se bar 5-6 godina. Ima puno mesta za kukanje, ali nema svrhe. Sve je ionako zapravo serije promašaja. Ako je istorija učiteljica života, naša politička "elita" sigurno pripada grupi vrhunskih ponavljača.

Novi projektni period ne donosi ništa novo. Strategija praznjikava, industrija nepostojeća, pare smešne. Samo kao ilustraciju navešću nešto nepoznato ljudima koji se ne bave naukom. U sferi objavljivanja pojavili su se open access journals, časopisi koji su "otvoreni" za sve ljude koji nemaju pretplatu na dati časopis. Publikovani podaci u takvim časopisima su vlasništvo autora, inače su za "zatvorene" vlasništvo izdavača. Publikovati u takvom časopisu nije ništa lakše nego u ovim zatvorenim. Naprotiv. Baš zato što su lako vidljivi i naši rezultati se lakše uoče. E sada ide kvaka 22. Da biste publikovali 1 (i slovima JEDAN) takav rad potrebno je od 1600 do 6000 evra. Doći do tih para nije lako. Pri tome rukovodilac projekta bi morao da ima minimalno desetak takvih radova tokom 5 godina. Trebalo bi da država podrži takav oblik autorstva. U interesu je da stručno i naučno budemo svoji na svome. Neka se postave stroga pravila oko finansiranja. Nije problem. Ups, stroga pravila za nas, a oni menjaju pravila igre i ugovore, finansiranja u toku same igre. Pri tome ne daju ni ono što je Evropa platila pre 6 godina. Da imamo svi zajedno malo mozga ili nečega drugog odavno bi dobili šut kartu. Ovako, o nauci će odlučivati 250 i kusur spavača u Domu Mudraca i njegov najpametniji ministarski venac. Da li će odluke biti dobre? Neće sigurno. Tome nas uči iskustvo i pomama političara za stalnim promenama pravila, kako bi ostavili trag. A njihov trag će biti manji od oblaka, linije na pesku ili vesla koje ispisuje zamahe.

Politička farsa: ostani mladosti naša.
Zlatna odluka: mladi neće biti priključivani novim projektima.

Zaključak: ostanite klinci da propadnete s nama. Ionako niste bitni.

Projekti raspisani, pa raspušteni, poništeni. Pa, šta je tu realno novo? Meni ništa. Ovoj deci koja bi trebalo da započnu život, upravo to. Krađu života. Ne zbog čina poništavanja. Već zbog toga što nemamo ministarstvo za nauku, već papazjaniju za predškolsko, školsko i ostalo do visokog, visoko obrazovanje, druženje u parku i tamo negde na poleđini margine - za nauku, . A mi, kao i uvek možemo samo da se čudimo, kukamo i ne verujemo. Da se u dvadeset prvom veku neko igra našim životima, našim poslom i da niko nikada ne odgovara, dok gazi po našem dostojanstvu.

Dotle na  nama štede ili tačnije potkradaju nas, a kao i uvek do sada, najmanje se pitaju naučnici ili još manje poreski obveznici koji pune budžet. Možda tu i leži odgovor na sve dileme. Jer mi smo zemlja iz negativne bajke.

6 lekovitih čuda u borbi protiv raka - udar nemoralnih na nesrećne

Alternativni lekovi su mantra, ludilo ili neobrazovanost. Bezobrazluk, pokvarenost. Alavost da se uzme novac naivnima i nesigurnima. Neobrazovanima. Očajnima. Ali kako se oseća neko koga prevari gluplji od njega, veštiji - prevarant, koji se folira da zna, da razume, da zna TAJNU. Doda da ju je čuo od doktora koji i sam tako leči, ali ne sme ZVANIČNO. I elementi zavere su tu.

Šta je sve do sada poznato svima, od dvadesetih godina prošlog veka se krije, eksplodiralo je u knjigama američkih novinara (nikada doktora), osamdesetih godina, a proširilo se internetom i FB-om. Što su ljudi neobrazovaniji, to im je lakše da poveruju u čuda. I što su nesrećniji.

Evo nekih čuda koja su TAJNA, a ipak o kojoj zna svako ko ima kompjuter ili kupuje bizarne novine.

Petrolej - leči rak, jača imunitet.
Soda bikarbona - leči rak, koji je ništa drugo nego bele gljivica.
Ulje (konopljino) - leči rak, podiže opšti imunitet.
Gljive (svih oblika i boja) - leče rak, jačaju imunitet.
Limun - leči rak jer zaalkališe organizam, a rak je kiseo.
B17 - leči rak

Petrolej 
Iz zajedničkog preseka ovih hemikalija, sledi da je neko ko je ovo propagirao prosto lud. I ne mogu se tu naći nežnije reči. Zašto? Prvo petrolej je parafinska smeša. Svaka fabrika ili rafinerija ima petrolej različitog sastava. To nije jedno jedinjenja. A ako već NEŠTO može da leči iz jednog slučajnog uzorka, onda bi trebalo naći šta je to jedinjenje. A ne unositi naftu u sebe. Meni lično je ovo jedna od najstrašnijih priča, bez obzira što "ima svedoka", ljudi koji su se izlečili, svedoka. Naravno da u petroleju nema ničega što bi nateralo ćeliju raka da ga pojede i tako ugine. Neverovatno. Prosto pomešajte petrolej s vodom i videćete da se ne mešaju. Kako onda da dođe do ćelija, da ga ona usvoji. A velika je verovatnoća da će čovek koji ga unosi imati ogromnih problema u varenju.

Soda bikarbona - NaHCO3. Industrijska sirovina koja se koristi u 1000 različitih proizvoda i u raznim procesima proizvodnje. Najveći proizvođači su farmaceutski koncerni. Pa ipak neko je proturi TAJNU, pa ju je dodatno začinio. Ne valja prehrambena jer ima aluminijuma, ali zato je dobra ona farmaceutska, ta koja se čuva kao zlatna tajna. Da nije za inteligenciju uvredljivo, bilo bi smešno. Nema razlika u sodi bikarboni. Jer u prehrambenoj ima manje aluminijuma, nego u voću, povrću koje jedemo ili vodi koju pijemo. Kako soda bikarbona leči? Tako što ubija ćelije raka? Kako ubija ćelije raka? Tako što ih prepozna kao kandidu i ...gotovo. pH rastvora sode bikarbone je 8,3. pH naše krvi 7,35. Ta jedna jedinica je krivac raka po prodavačim magle i s tom korekcijom, eto lečenja. Istini za volju postoji jedan veliki problem u toj tvrdnji. Naime svi koji su patili od kiseline i pili po čašu sode bikarbone, znaju da ona veoma brzo izbacuje gasove. Reakcije je NaHCO3 + HCl (želudac) = NaCl (kuhinjska so) + H2O (voda) + CO2 (gas, koji izbacujemo).
Dakle soda bikarbona se veoma brzo razloži. Kako onda leči? Pa nikako, samo naivan u to i može da poveruje. Dakle ne leči čak ni gorušicu, pere zube i sudove, neutrališe višak kiseline koja se negde prospe i to je sve. I donosi brdo para prodavnicama nezdrave hrane.

Konopljino ulje. Hladno ceđeno ulje konoplje leči sve. Od astme, do raka. Naravno da čudesnih lekova nema. Čak i čajevi koji se koriste za sniženje krvnog pritiska imaju prateći efekat - pojačanu dijurezu. Izbacivanje mokraće. Šta li tek ovo ulje radi. Kako znamo da radi? Opet po predanjima, svedocima i sl. U trenutku kada u Srbiji  TV  vrvi od raznih "realnih" zabava,  nigde jednog od čudesno izlečenih pacijenata sa jasnom dijagnozom i kliničkom slikom, a da je izlečen nekim od ovih čudnih "lekova". Ne mora da bude rak. Može i obična prehlada. Recimo dr Oz, koji takođe propagira sodu bikarbonu, nikada nije rekao da leči, već olakšava siptome. Kao i obična slana voda. Verujem da je i njega potkupila farmaceutska mafija. Baš su moćni. Zato on i ne pominje konopljino ulje. U svakom slučaju bio je tekst o konopljinom ulju i o proteinima koje sam ranije demistifikovao. Ruku na srce, tu i nije bilo problema, jer su se autori čudesnih HEMP proteina ionako nalupali. Ovo ulje bi trebalo razlikovati od "ulja" koje služi za drogiranje i koje takođe u sebi krije deset puta više problema od probuđenih nada.

Gljive (pečurke), su od davnina poznate kao lekovite. Naravno one koje nisu otrovne. Pečurke to rade svojim glukanima. Ali evo formule kako da gljivu proglasite čudesnom. Prvo poznata je već 3000 godina (to nije laž), jestiva je i lekovita (nije laž, mada nije ni istina). Koristili su je tibetanski mudraci (nisu, ali ko to može da ospori?). Dodajte još i to da su je krijumčarili stari rimljani i templari i zatvorili ste krug. Koja gljiva? Nije bitno. Što čudnija - to bolje. Evo ja prilažem jednu koju gajimo i mi u laboratoriji Trametes versicolor (takođe Coriolus versicolor i Polyporus versicolor). Ćuranov rep. Posebno dobro leči ako se pomeša s petrolejem, konopljinim uljem, doda samo malo sode bikarbone i na kraju iscedi preko toga limunov sok. Leči naravno glupost.

Limunova magija. Kiseo je, a bajači, mračnjaci, neznalice se razbiše da mi dokažu da je bazan. Ta uvrnuta logika bi bila fascinantna, da šablon nije prepoznatljiv. U svakom režimu je validna ona - vi loše živite, a mi se baš trudimo da tako i ostane, ali lažemo vas, svađamo vas, jer ste glupi. Glasaćete za nas opet, da vas opet lažemo. I tako, dok  neki dobro ŽIVIMO, neki se PATITE. Tako jedemo kiselo, da budemo bazni, jer je tako jing-jang. U stvari neko se, pa recimo to srpski z... Nije svako baš vešt s pojmom pH i prevario internet budale. A kada su naseli, onda su morali da se "izvlače", a umotali se ko pile u kučinu. Spali limun. Biće bazan pepeo. Tačno. Opšte je poznato iz fiziologije da se kod nas u stomaku nalazi mala visoka peć. Ona spaljuje sve voćne kiseline (i ostalo iz limuna)  po reakciji:
R-COOH -----(visoka peć) = CO2 + H2O + bazni pepeo + nebitno
Zaostaju samo joni metala (natrijum, kalijum, kalcijum i eto nama pepela). A pepeo je bazan. Iz visoke peći, transportnim sistemom (koji još nije otkriven) pepeo se transportuje do mesta gde je rak i tako se ostvaruje isti efekat kao sodom bikarbonom.

B17 - završno- oproštajni tekst je valjda bio, jer se toliko toga nakupilo kod krvopija koje uvaljuju ovaj lažni vitamin, kao semenje, da je pošast zahvatila i ne baš moralne doktore, farmaceute, vračare i homeopatičara. Nešto što je povezalo sve prevarante i stavilo ih u jedan koš - pokvarenih lažljivaca.

Amigdalin juče, danas, sutra ili kako se alternativa pretvara u mafiju

Na blogu koji je trenutno uspavan, pisao sam o amigdalinu. Upravo sam prečešljao desetine i desetine komentara. Neki ZNAJU da leči, nekima su bližnji umrli, a lečili se i njime. Ono što sam tada pokušao da objasnim je nekima bilo jasno, a nekima nije.
Da probam ponovo.

Amigdalin je cijanidni glikozid. Cijanidni glikozidi su otrovni. Da li je otrov otrov, ma koje vrste bio? Nije. Baš kao ni što lek nije lek za sve bolesti. Bol u leđima se ne leči lekovima za krvni pritisak. Krvni pritisak se ne leči hormonima. Deficit vitamina se ne nadoknađuje upotrebom mineralne vode. Tako je nažalost sa svim bolestima. U idealnom slučaju jedna bolest - jedan lek. I zato je nada da će se u društvenim mrežama naći neka tajna, koja je do sada bila zapretena u bespuću medicine i "zvanične" farmacije ona koja tera ljude da traže, sumnjajući u sve što dolazi iz zvaničnih kanala.

Kakav uspeh imaju nezvanični kanali? Kako je moguće da neke supstancije uopšte budu razmatrane kao lek ili alternativa zvaničnoj terapiji? Da li se stvarno kriju informacije od ljudi ili ...? Teška su ovo pitanja. Čovek u nevolji poseže za svim i svačim. Razne kapi, masti, preparati, nalaze se ne retko i na policama u apotekama. A svi znaju da su obmana. Zašto onda? Zbog para. Prljavih i ružnih para. Ovih dana dok nam se urušavaju i poslednji ostaci kvalitetnog zdravstva, nauke, kulture i umetnosti pitam se ima li uopšte smisla pisati ovakve tekstove, jer su reakcije predvidljive. Par istomišljenika će mi reći ok, sa neizbežnim - što uporno gubiš vreme. Par drugih će reći - za budale nema nade, prepusti ih prirodnoj selekciji. Većina će biti zbunjena. Zašto jedan hemičar uporno piše protiv alternativa, kada je snajine drugarice šurakova zaova izlečena od raka pluća, a samo je jela po 50 grama koštica, pila zeolit i gledala u sunce? Stvarno zašto ja ovo radim!? Bez dileme i lažne skromnosti - zato što znam. Zato što su hemija i biohemija fascinantne i baš kao što nije svako predodređen da bude vrhunski sportista, nije svako ni da bude naučnik. I zato što verujem da se u nekoj biljci, crvu, pečurki ili mikrobu (ili njihovim metabolitima) nalazi lek protiv raka, pritiska, zaboravnosti. Ako ne lek, ono bar polazna struktura koja se dalje može poboljšati da bi se dobio efektan lek. Lek po meri date bolesti.

Kriju li se informacije od ljudi? I da i ne. Zahvaljujući današnjoj tehnologiji mogući su brzi prodori koji su pre samo deset godina bili nezamislivi. Upravo zato toliko kontroverze izaziva amigdalin. S jedne strane su naučnici, s druge oni koji su umislili da ga neko uporno negira kao lek protiv raka. Uz amigdalin "sigurno" još leče zeolit, petrolej, ulje kanabisa, soda bikarbona (bez aluminijuma), bazni limun i naravno sirova hrana. Zašto onda ljudi umiru? Zašto ih ne leče "čudesni" preparati koje tabloidi izbacuju kao ludi. Kao i neke FB grupe. Zato što jedna bolest ima desetine i stotine različitih uzročnika. Da bi se razumeo pojam izlečenja raka mora se razumeti mnogo toga. A to zaista nije lako. Uz sve probleme i dileme alternative i zvaničnih terapija, postoje i specifičnosti individualnog odgovora. I zato će ljudi i dalje umirati dok se leče alternativno, izbegavajući ili napuštajući zvaničnu terapiju. Imuni sistem je čudo po sebi. U gomili ljudi jedan inficirani kine i pola gomile će za par dana biti bolesno. Druga polovina neće. Možda su drugačije živeli, manje se stresirali. Nisu pratili politiku i sport. Verovali su u ljubav ili su prosto bolji ljudi. Ništa od svega toga. Imuni sistem radi po svom, a kakav je saznamo nekada nažalost prekasno.

Amigdalin se nalazi u košticama kajsija i gorkom bademu, a u šljivama prunazin. U drugim biljkama, drugačije zapakovan otrov. Iz jedne opsežne studije o otrovnosti cijanida izdvajam ovaj pasus

 In a case-study a 17-year-old girl suffering from cancer made a
    practice of taking, instead of radiotherapy, four ampoules of
    laetrile (3 g amygdalin) intravenously. One day she swallowed three
    1/2 ampoules of laetrile. Shortly after ingestion, a severe headache
    and dizziness developed, and she collapsed. Laboured breathing
    developed, her pupils became dilated, and she became comatose. All
    symptoms occurred within 8-10 minutes after ingestion. She died 24 h
    after ingestion (Sadoff  et al., 1978).

Amigdalin iz košticama nije opasan, kaže alternativa. Šta kažu dokumetovani slučajevi?

In Anatolia (Turkey) 9 cases of cyanide intoxication of
    children due to the ingestion of wild apricot seeds (217 mg
    HCN/100g) were reported. The victims had probably eaten more than 10
    seeds. Also in studies of Jeanin  et al. (1961) and Pijoun (1942)
    poisoning after consuming a relative large amount of peach seeds or
    bitter almonds are reported. Quantitative figures on cyanogenic
    glycoside or cyanide intake are not given (Sayre & Kaymakcalavu,
    1964).

Idemo na glupost sa "prirodnog" sajta. Ovaj pasus je suština svig gluposti i bezobrazluka koji se šire internetom i koje je nemoguće ukloniti.

Cancer cells thrive on fermenting sugar instead of metabolizing with oxygen. Amygdalin contains two glucose molecules. So the amygdalin molecules are quite appealing to sugar hungry cancer cells. And cancer cells contain an enzyme that normal cells do not share, beta-glucosidase.

Toliko mnogo gluposti u toliko malo teksta. Glukoza nam je stalno u krvi. U koncentraciji koja je oko 5,5 milimola po litri. Druga i zunačajnija glupost je boldovana. Nauka raspolaže drugačijim činjenicama. Pri tome su to patolozi i kliničari. Nikakve veze nemaju s farmakomafijom.

         In a case-study a 67-year-old woman collapsed after ingestion
    of a slurry of 12 bitter almonds ground up and mixed with water. She
    recovered after treatment in the hospital. The average cyanide
    content was 6.2 mg HCN/bitter almond (Shragg  et al., 1982).

         The consumption of 60 bitter almonds is deadly for an adult.
    For young children, however 5-10 almonds or 10 droplets of bitter
    almond oil are fatal (Askar & Moral, 1983).

Da li je tačno da samo tkivo ili ćelije raka imaju taj enzim? Nije, naravno. Enzim se nalazi u biljkama u kojima se nalaze i ovi glikozidi, ali i u našim crevima. 

The third aspect is that the cyanogenic glycosides taken up
    intact with the food are (partly) hydrolyzed by the ß-glucosidase
    activity of the bacteria of the gut flora of animals or humans
    (Conn, 1979a,b; Oke, 1979, 1980; Nartey, 1980; Rosling, 1987;
    Gonzales & Sabatini, 1989).

Štaviše, natapanje često može da bude kobno. Jer enzim započinje razgradnju (hidrolizu) amigdalina čim se skupa nađu u vodenom okruženju. Taj enzim se nalazi naravno i bademima i u šljivama, jabukama. Redosled hidrolize je: amigdalin se pretvara u prunazin i glukozu, zatim u mandelonitril i glukozu, a na kraju u banzaldehid i cijanovodonik. Zbirno u dva molekula glukoze, cijanovodonik i benzaldehid.

I šta je tu lek? Naravno da organizam ume da se odbrani od malih količina cijanida. Enzim koji to radi, manje ili više efikasno se zove tiosulfat-cijanid sumpor transferaza, EC. 1.8.1.1 ili popularno rodanaza. Smatrati da samo ćelije raka imaju željeni enzim je glupost i neznanje koje se ne može tolerisati u 21.-om veku. A kakav je tek nemoral onih koji ga valjaju kao lek, o tome ne bi trebalo trošiti puno reči. 

Najzad voleo bih da pokušam da objasnim pojam in vitro eksperimenta. Ako se izolovane ćelije raka u posebnim medijumima tretiraju nekim reagensom i on ubije sve ćelije ne znači da imamo lek. Iz barem dva razloga. Prvi je što je nužno utvrditi da nema neželjenih dejstava na druga tkiva, ćelije ili organe. A bilo je puno takvih primera u prošlosti. Drugo, važnije. Ne znači da će in vivo (u organizmu) imati isti efekat. Nekada je bez efekta ili se čeka in vivo studija.

Da li je priča o amigdalinu završena? Nije. Iako postoji previše dokaza da je bez efekta, da je toksičan ili naprosto da radi samo in vitro u nekim posebnim slučajevima, on i dalje budi nadu ili je samo predmet proste manipulacije. Ljudska pohlepa seže duboko. Poništava sve moralne odrednice. Bilo kako bilo amigdalin nije lek, iako ima in vitro potvrda da deluje na neke oblike ove opake bolesti. To ne znači juriš na smutije s košticama kajsija ili gorkim bademom. Pogledajte gore kako je prošla žena koja je pojela samo 12.

Molio bih sve one koji dnevno pojedu po 100 g i pri tome ostali živi da ne ostavljaju komentare ili da se uštinu i probude.