Nezaposlenost, kako izići iz začaranog kruga - Povratak na selo, deo 2

Etanol je mogući spasilac sela

U prvom delu sam analizirao (iz ličnog ugla) zašto je povratak na selo težak, ako ne i nemoguć, uz ovakvu državu, nesvesno i nerazvijeno društvo i nepostojeću empatiju za bližnje. Skoro nemoguće.

Uz dozvolu, citiram Mladena Radovanovića, koji je napisao sledeće: ... Međutim, znam i vidim i živim siromaštvo u Beogradu koje je sve dublje. Plate se smanjuju, troškovi povećavaju. U razmišljanjima i planovima nije bogatstvo već opstanak, ishrana, lišavanje gradskih troškova i uzaludnih gubitaka u vremenu kao put na posao i sa posla. Ti prvi koraci selidbe i zasnivanja domaćinstva i proizvodnje su problem i meni i svakom drugom. A dalje? Pa borba, raj možda posle smrti.

  

Bilo je i drugih, sličnih opisa, ali i opisa povratka u selo kao pročišćavajućih i spasonosnih rešenja. Ipak, preovlađujući stav je da je život na selu težak, uz puno borbe moguć je dobar i bogat život. Uz puno odricanja. I naravno nepostojeća ili užasna lekarska nega ili briga, ostaju dominantni problem. Problem otuđenosti, starih domaćinstava i sl. postoji i u selu i gradu.

Obećao sam moguće rešenje. Naravno ne za sve, jer nisam Sveprisutni, Svemogući politički mesija. To je rešenje iz ugla uskog biotehnološkog postupka, koji smo uspešno razvili pre par godina, a ovih godina dodatno usavršili. 

Biogorivo, bioetanol je sirovina koja se sve češće pominje i kao obaveza proizvodnje naše zemlje. I dok se u stručnoj, zapadnoj literaturi vode složene rasprave o isplativosti i logici, troškovima i sl. faktorima koji važe za ogromne korporacije, ja sam došao do prostog zaključka: proizvodnja bioetanola se zaista može isplatiti. Kada?

Osnovna sirovina je već tu. Seljak odavno proizvodi pšenicu, kukuruz, ječam i krompir. Sve su to skrobne sirovine koje se odavno gaje. Jedna koja se nije gajila, ili koja se slabo gaji je tritikale. Biljka je nastala ukrštanjem pšenice i raži. Biljka bogata skrobom, tako da se lako od nje može praviti etanol. Kada sledeći put budete jeli „ražani“ hleb, dobro je da znate da u stvari jedete tritikalni hleb. Svaki seljak zna da napravi rakiju, da predestiluje kominu i napravi prepečenicu (koncentrovani rastvor etanola). Od tropa može da se pravi skuplji proizvod – super vlakna,  (N1 tekst i video), tehnologija koju smo takođe razradili. I treći deo koji zaostaje je proteinska masa, odlična i daleko jeftinija hrana za svinje i goveda od sojine GMO ili masne suncokretove sačme.

I gde je onda problem? Zemlja je tu, iskustvo i znanje tu. Energija za destilovanje koja ugrožava američku proizvodnju bioetanola takođe je tu. Ako su Emirati daleko, seljak je blizu. A energija je energija. Koliko sam sa drugih blogova pročitao ima dosta iskusnih ekonomista koji su takođe bez posla. Ima majstora i onih koji već žive na relaciji selo – grad. Napraviti zadrugu, kombinat ili preduzeće od seljaka i zainteresovanih s minimumom kapitala moglo bi da bude lako. Ali tu je jedno ali….

Ali veliko kao ogromna planina. Za otkup etanola (60-85%) potrebna je država. Neko bi rekao DRŽAVA – BRE. Nije potrebno ludilo krčenja svega, kako to rade u Brazilu. A oni ipak i voze i žive na etanolu. Lošiji nismo, sve dok se ruka sama ne digne da zaokruži neki broj na glasačkom listiću.  A tada se zaboravlja i život i patnja i pobedi prazna strast. I onda ostaje očaj, napuštanje i uništavanje sela. A jednom iskrčena šuma ne može sledeće godine da bude opet šuma stara 100 i više godina.

Da li povratak u selo dva koraka napred - jedan nazad? deo I

Da li je moguće, izvodljivo i pametno vratiti se u selo?

Nekoliko godina unazad pojavila se inicijativa povratka na selo, kao alternativa ili drugi pokušaj sređivanja života. Ranije se povratak na selo razmatrao samo kada se približavala penzija. Kako je moderno društvo, sve u kricima da se mladima pruži šansa da rade, našla rešenje u produžavanju radnog veka, sve češće moji vršnjaci (54-58) ne pričaju da li će posle penzije u selo, već da li će je dočekati. A gde će proživeti poslednje dane i nije baš da ih brine ili zanima.

Ili kuća ili ...?

Šta uopšte može da radi postariji čovek na selu, ako nikada pre nije radio ili bar imao klasični srpski dvojni život selo - grad? Da li će se snaći? Teško. Rad na selu, zdravstvena briga i uređenost više spadaju u XIX, nego u XXI vek. Tokom XX veka velika migracija ka gradu je učinila svoje. Da stvar bude gora, svi seljaci su hrabrili decu da idu u grad i napuste selo. Još ako je u blizini bila neka fabrika, veliko preduzeće ili energana, bilo je to idealno rešenje. Seljak je slabo napredovao u usvajanju novih tehnologija, boljitaka, proizvoda. Stalno mu mašu pred očima zastavicama patriotizma, ubeđujući ga da je njegova budućnost u proizvodnji organske hrane (navodno profitabilne), u podizanju staklenika i plastenika. A nije. Jer seljak mora da se zadužuje, nema podsticaja, nema onoga čega ima u razvijenim zemljama. Zato je seljaku teško. Nema podršku, osim na raznim FB grupama. Poneki smoreni ljudi s dosta novca mogu sebi da priušte seosku avanturu, jer rade posao koji donosi svežu gotovinu. Onda je lako živeti na selu. 

                                          Seoska idila. Tako je naslovljena slika.

Kakva je šansa da se mladi vrate na selo? Bez njih cela priča o selu pada u vodu. Realno šansa je nikakva. Tokom studiranja ili pohađanja srednje škole u gradu, ljubav prema njemu, lakšem i daleko zabavnijem životu se uvuče u krv i meso. U snove i želje. Tu se raskida pupčana vrpca sa selom kao osnovom srpskog opstanka. Veza opstaje samo u pesmama i nostalgiji građana koji maštaju da će odlaskom na selo početi novi život, Jer život na selu je cveće, lepota i kućni ljubimci u svesti najvećeg broja maštara. I donekle može da bude takav leti. I pomalo u proleće i ranu jesen. Kiše, poplave, blato, loši ili nikakvi putevi, hladnoća i grad, su realnost. Suše, pomor stoke i najgora pošast od svih politika. Nema više zadruga, nema štedionica, niti seljačkih banaka. Nema udruženog kapitala. Pa ipak, eto proteže se neka idealistička nit da je moguće vratiti se u selu sa nekih 7000 evra. 5 za kuću, 2 za sve ostalo. Neka bude da sam neobavešten, mada sumnjam u obe stvari. A čak i da je tako, ne verujem da će se ikada usmeriti migracija nazad od grada ka selu.

Ipak, postoji alternativa. To je promena kvaliteta života, koja bi mogla da izbriše razliku između života u selu i života u gradu. Donekle. Možda pre da se spoje dva načina života ne menjaju njegove bitne odrednice.

O tome u drugom delu. Za neki dan...